Prošlo je 75 godina od oslobađanja logora Jasenovac, od te tragedije koja je zaista bila svetska. Dok sam odrastao u Jugoslaviji, nisam je bio svestan, zato što se to krilo. Zato je veoma važno da prvi igrani film na ovu temu — „Dara iz Jasenovca“ — bude iskren.
„I ako se napravi takav, iskren film, uradiću sve da pomognem u njegovoj distribuciji u svetu“, kaže za Sputnjik Dan Tana.
Ovaj član Američke filmske akademije i nekadašnji glumac otkriva da je istinita i iskrena priča o ovom zločinu nešto sa čime svet treba upoznati, bez obzira što je od jasenovačkog užasa prošlo sedam i po decenija.
Gaga kao Spilberg
Koliko veruje u snagu umetničkog izraza reditelja Gage Antonijevića, koji se latio ovog filmskog poduhvata, najbolje govori Tanino poređenje srpskog reditelja i Spilberga.
— Verujem u Gagu, ali ovo je teška priča. Moje poređenje sa Spilbergom bilo je više iz želje da mu dam podršku, da ga ohrabrim.
Možda i zbog paralele sa „Šindlerovom listom“?
— Naravno, ali i zbog toga što je ovakvu priču ne samo teško snimiti, nego i postprodukcija i muzika i sve ostalo moraju biti perfektni.
Dobro poznajete ukus i američke publike i kritike. Kakve šanse ima „Dara iz Jasenovca“?
— Važno je da imamo emociju, da možemo kao publika da stavimo sebe u taj logor, da se identifikujemo sa tom pričom. Ako to uspemo, a verujem da hoćemo — film ne može da zaustavi niko. Filmska industrija je jedna umetnost u kojoj svi učestvuju. Ali svi igrači u tom timu moraju da budu kvalitetni, da podržavaju jedan drugog, da bi se u konačnom došlo do uspeha.
Šta Vi možete i šta nameravate da učinite?
— Mogu da nađem svetskog distributera koji će moći film da prikaže u petsto ili hiljadu bioskopa, da cela Amerika može da vidi tu našu tragediju. Ovo je univerzalna priča i nije prva tragedija pretočena u film.
Šta mislite — da li će Hrvati razumeti na pravi način ovakav film?
— Impresioniran sam filmom „Dnevnik Dijane Budisavljević“, koji je dobio glavnu nagradu u Puli. Hrvati su imali veliku propagandu za film „General“ o Antu Gotovini, mislim da je bila velika sramota napraviti film o Gotovini, ali su Hrvati u Puli, umesto njemu, nagradu dali filmu o Dijani. Bravo za Hrvate!
Jedna od poruka „Dare iz Jasenovca“ je da se ovakav zločin više ne dogodi. Verujete li da umetnost ima snagu da „zauzda“ zlo?
— Kada bismo se samo takmičili u umetnosti i sportu, ovaj svet bi bio mnogo lepši. Ali, nažalost, nije tako. Kada sam došao u Ameriku, Holivud je bio industrija koja je donosila najviše zarade, daleko ispred svih drugih. Danas je to industrija oružja.
Koliko Ameriku smatrate odgovornom što je to tako?
— Amerika je svetska sila, ali je tragedija to što se posvetila borbi da kolonizuje svet, da nauči svet da živi kako se živi u Americi. A kada bi se, umesto toga, posvetila samo sebi, i zaboravila druge zemlje, što Tramp spominje, ona bi se povratila za pet, deset godina. I ponovo bi bila ona sila kao 1945. godine.
Da li ste možda ugostili Trampa u svom čuvenom holivudskom restoranu?
— Nisam ga nikad ugostio i nisam za njega glasao, ali želim da uspe u ovome što priča. Tramp ima najmanje 20 loših stvari, ako ne i više. Kad sam ja došao u Ameriku, '55. godine, ako si imao jednu od tih 20, ne bi mogao da budeš nominovan za predsednika, a on je sa tih 20 predsednik. Promenio se svet.
Kakav bi po Vašem mišljenju trebalo da bude profil poželjnog američkog predsednika, za Ameriku i za svet?
— Neko kao Ruzvelt.
Nekoliko dana pre bombardovanja držali ste konferenciju za štampu, Vi, Vlade Divac i Karl Malden. Vi ste tada bacili svoj američki pasoš...
— Rekao sam — ako bombarduju Srbiju, ja neću više da budem Amerikanac. A onda sam tražio od Divca i Maldena da urade isto i bace pasoše, a oni su mi odgovorili — „lako je tebi, ti imaš dva, a mi po jedan“.
U Vašem restoranu „Dan Tanas“ gostili ste najveće filmske zvezde, poznavali ste Merlin Monro... Kao neko ko ima reputaciju ljubitelja žena, kažite nam kakva je bila Merilin, šta je učinilo pop ikonom 20. veka?
— Upoznao sam je kad sam bio glumac. Večerao sam s njom dva dana pre nego što je izvršila samoubistvo. Poznavao sam Džoa de Mađa, njenog muža. Kad bi sedela pored mene, bila bi kao ma koja druga osoba. Bila je veoma skromna, malo na sebe ljuta što se nije više školovala, želela je da bude inteligentnija... Ali, kad se pojavi ispred kamere, postajala je potpuno druga osoba. Ne biste verovali da je to ista osoba, ona ispred kamere i ona iza nje.
