Iranski studenti su zauzeli kompleks Ambasade SAD u Teheranu, koja pokriva površinu od oko sedam hektara. Okružen je zidovima od cigle visine 3-3,5 m, a takođe zaštićen i masivnim metalnim kapijama.
Uz povike „Smrt Americi!“, „Dajte nam šaha!“ oni su uzeli 66 talaca, od kojih se sekretar Viktor Tomset nalazio na najznačajnijoj dužnosti. Kasnije su pustili 13 osoba, ali je većina ljudi koji su se našli u ambasadi ostalo u zatočeništvu 444 dana.
Umesto američke, mogla je biti sovjetska ambasada
„Bila je nedelja. U islamskim zemljama petkom odmaraju, tako da je u Ambasadi u Teheranu počeo uobičajeni radni dan. Rano ujutru ispred ambasade se okupila grupa ljudi, koja je uzvikivala parole protiv Amerike. To nije bilo ništa neobično. Nakon Islamske revolucije, takvi protesti su bili aktuelni skoro svakog dana. Masa je 14. februara na nekoliko sati zauzela američku ambasadu, ali su je brzo rasterali“, pisao je novinar Bil Leonid Mlečin u svojoj knjizi „Misterije i tajne Hladnog rata“.
Nakon incidenta, arhiva ambasade je premeštena u Nemačku. Međutim, američke vlasti su pogrešno ocenile da je vrhunac krize prošao, pa su vratile arhivu u Teheran.
Student Ibrahim Asgarzade je nameravao da izvede još jedan napad. Na tajnom sastanku svoje grupe, studenti su glasali za metu koju će napasti. Razmatrana je i Ambasada Sovjetskog Saveza, gde je bio uspostavljen „marksistički i bezbožnički režim“. Međutim, tom prilikom je ipak pobedila američka opcija.
Neočekivani napad
Grupa iranskih studenata, koji su bili odani ajatolahu, vrhovnom vođi Irana Ruholahu Homeiniju, okupila se u jutarnjim časovima 4. novembra 1979. godine kako bi sprovela planiranu akciju.
Studenti su prvobitno planirali da izvrše simboličan upad, da daju izjave za novine, a zatim napuste zgradu, kada se pojavi policija.
Međutim, raspoloženje gomile brzo se promenilo, i bilo je teško shvatiti da li obezbeđenje Ambasade planira da puca na napadače, ili samo želi da ih zaplaši.
Oko 11 časova napadači su prekinuli lanac kojim je bila opasana kapija ambasade, i upali su na njenu teritoriju.
U zgradi, poznatoj kao „Tvrđava Apača“, u kojoj su se čuvali tajni dokumenti, pružen je otpor. Trinaest marinaca u pancirima i sa gas maskama zabarikadiralo se na poslednjem spratu zgrade, a za odbranu su koristili suzavac.
Američke diplomate stupile su u kontakt sa iranskim zvaničnicima, u nadi da će im oni pružiti pomoć. Međutim, iranski čuvari zakona nisu predstavljali nikakvu prepreku studentima.
Amerikanci nisu uspeli da unište arhivu
Američki ambasador Vilijam Salivan se u momentu napada nije nalazio u ambasadi. Zbog slabljenja diplomatskih odnosa zbog Islamske revolucije, on je ranije opozvan u Vašington. Ambasadu je vodio privremeni otpravnik poslova SAD u Iranu Brus Lejngen. On se u vreme napada nalazio u iranskom Ministarstvu spoljnih poslova. Oko jedan sat posle podne, Lejngen je naredio sekretaru Ambasade da uništi tajna dokumenta.
„Bilo je zabranjeno čuvanje više dokumenata od onoga što se može uništiti za pola sata. Međutim, glavna drobilica papira pokvarila se nakon nekoliko minuta. Pokrenuli smo ručnu drobilicu. Šifrirani materijali nisu uništeni, samo su isečeni na trake. Obaveštajci su napustili zgradu, a iza sebe su ostavili gomilu izrezanog papira. Hteli su da ga spale, ali su mislili da će pouzdana sigurnosna vrata odoleti do dolaska policije. Eto zbog čega su mnoga tajna dokumenta, koji su pronađena u Ambasadi, Iranci uspeli da objave“, piše u svojoj knjizi Mlečin.
Ajatolah Homeini je podržao napad studenata, nazivajući ga „drugom revolucijom, većom od prve“, a Ambasadu „američkim špijunom u Teheranu“.
Iranska vlada podnela ostavku
U znak protesta zbog upada u američku ambasadu, ceo vladin kabinet je narednog dana dao ostavku. Oni su akciju studenata nazvali „akcijom koja protivreči nacionalnim interesima Irana“.
Napadači su kasnije priznali da je pravi cilj akcije bio svrgavanje sa dužnosti iranskih ministara, koji su pripadali „umerenoj“ frakciji u Iranu, dok su studenti pripadali grupi radikalnih islamista.
Do 16 časova, teritorija Ambasade bila je u potpunosti pod kontrolom mladih ljudi, koji su se izjasnili kao članovi organizacije „Islamski studenti ― sledbenici imama Homeinija“.
Šezdeset šest talaca je palo u ruke studenata, među njima i marinci, diplomate, osoblje Ambasade. Šestoro je uspelo da pobegne. Oni su se sakrili u britansku ambasadu, a zatim u kanadsku ambasadu u Teheranu. Pobegli su iz Irana tokom tajne operacije 28. januara 1980. godine. Pomoću kanadskih pasoša napustili su zemlju predstavljajući se kao članovi filmske ekipe.
Napadači su taocima vezali oči, a fotografima su predložili da sve to zabeleže. Prema tvrdnjama prvog predsednika Irana Abolhasana Banisadra, u operaciji je veliku ulogu odigrao budući predsednik te zemlje Mahmud Ahmadinežad.
Napadači su od SAD tražili da izruče šaha Rezu Pahlavija, koji je pobegao iz Irana u jeku Islamske revolucije. On se u to vreme nalazio na lečenju u Njujorku.
Organizovani napad
„Kada se pažljivije razmotri sve što se dogodilo, počnete da primećujete da prividna spontanost prikriva jasnu organizovanost. Kao što dlaka ne padne sa glave vernika ako to Alah ne želi, isto tako nijedan Persijanac nikada, ni 1829. ni 1979. godine, ne bi podigao ruku na stranca da to nije bila volja moćnika“, konstatovao je sovjetski obaveštajac Leonid Šebaršin, koji je u jeku događaja radio za KGB u Iranu.
Širom Irana su paljene američke zastave i strašila „ujka Sema“ uz povike „Smrt Americi!“.
Svaki put kada bi zatočenici pitali studente kada će ih osloboditi, oni su odgovarali: „Kada nam vaš predsednik Karter preda šaha“.
Iranci su 19. i 20. novembra pustili na slobodu 19 talaca, među kojima su bile žene i crnci.
Amerikanci su 24. aprila započeli spasilačku operaciju „Orlova kandža“, koja je završena potpunim neuspehom. Prema planu, grupa specijalaca „Delta“ trebalo je sleti sa helikopterima i udarnim avionima u pustinju u centar zemlje.
Međutim, zbog različitih nesreća sa helikopterima, osam američkih vojnika je poginulo. Operacija je morala da bude otkazana, a ostali vojnici su evakuisali sa teritorije Irana.
Taj neuspeh je negativno uticao na reputaciju tadašnjeg predsednika SAD Džimija Kartera. Smrt šaha Pehlevija 27. jula 1980. godine donekle je ublažila napetost. Iran i SAD su započeli sa pregovorima. Za vreme mandata američkog predsednika Ronalda Regana, koji je nasledio Kartera, svi taoci su oslobođeni nakon 444 dana zatočeništva, 1981. godine.
