„Ko preseda na drugi prevoz ― ispred nas je autobus broj 32, neka požuri“, „Može li neko da ustupi mesto majci sa detetom kod srednjih vrata?“, „Može li danas karta za sve putnike da bude osmeh na licu, umesto bus-plus kartice“, upućuje molbu kontrolorima. To je ono što, između ostalog, ovaj vozač svakodnevno izgovara preko razglasa na gradskoj liniji 35 prevoznika „Ćurdić“.
Odavno se nije desilo da jedna lepa vest ovoliko obasja medijsko nebo Srbije kao priča o vozaču gradskog autobusa Ljubi Marinkoviću. Nema medija koji nije napisao članak o ovom skromnom čoveku koji samo radi posao koji voli i svakim danom se trudi da ga radi na najbolji mogući način. Ništa čudno, zar ne? Ili ipak jeste?
Iako oni koji koriste ovu liniju autobusa za njega znaju već dve godine, prava slava došla je kada je izvesna Marina posvetila jedan status čoveku kojeg ne poznaje, ali koji joj je ulepšao dan pažnjom, vaspitanjem i odgovorom na njeno pitanje ― da li to radi svaki dan. „Da... Ja volim svoj posao. Nije mi teško da se malo više potrudim“, odgovorio joj je kroz osmeh.
Kroz široki osmeh i u razgovoru za Sputnjik kaže:
„Ne smatram da je to što radim nešto neobično. Tako se ponašam čitav život. Uvek se trudim da radim najbolje što mogu. A pozitivna energija je sastavni deo mog života. Prosto ― to sam ja. A to je sada samo došlo do šire javnosti i drago mi je zbog toga. Slagao bih kada bih rekao da mi ne imponuje“.
Marinin status je postao viralan (što možda i nije čudo za društvene mreže), ali ubrzo su Ljubu počeli da saleću i mediji (što možda i jeste čudno). Lepa priča, bez senzacije, bez tragičnih detalja, bez rijaliti pozadine, odjednom je zauzela sve portale. I svi žele da čuju nešto o Ljubi. Sve to prosto budi nadu da su neka možda lepša vremena pred nama.
Toliko energije da se nekome ulepša i olakša dan ne može da prođe nezapaženo.
„Sugrađani me podržavaju. Ljudima je stalo da nagrade takvo ponašanje, umeju to da cene... Zato bih preporučio svima da rade što savesnije, da šire dobru energiju što više mogu, jer naši sugrađani, i ne samo oni, već ceo svet, to zaista umeju da prepoznaju. Ova priča je prešla naše granice, ljudi iz inostranstva mi pišu, čestitaju, pružaju podršku, prenose svoje utiske. Jedna gospođa iz Bijeljine mi je napisala da joj je sin rekao da će kad poraste biti šofer Ljuba i da će pomagati ljudima. Sve to mi pokazuje da radim neku dobru i lepu stvar, da moj trud nije uzaludan. Zahvalan sam svima njima, motiviše me sve to“, iskreno govori Ljuba, dodajući:
„Kada me neko posluša i, recimo, ustane trudnici, ili kad sustignem drugi autobus kako bi neko prešao u njega, osećam se srećno, korisno... Ponosno“.
Ljuba Marinković kaže kako svu pozitivnu energiju crpi iz porodice. Ima tri sina, na koje je jako ponosan, a na putu je četvrto dete. Uz osmeh izgovara kako bi voleo da dobije ćerkicu. Neizmerno je zahvalan majci sina iz prvog braka, Maji, koja je podnela najveći teret oko sina Stevana, kao i supruzi Aleksandri na podršci koju mu svakodnevno pruža. Bez svih njih ne bi mogao da bude ono što jeste ― pozitivan, nasmejan, veseo i svoj.
Ljubav prema volanu nasledio je od oca, koji je 40 godina vozio za GSP, a pozitivan stav prema životu, jaku želju da nekome pomogne, kaže da najviše duguje svojoj pokojnoj majci Olgi. Ona ga je naučila kako, i kada je teško i čini se bezizlazno, pozitivan stav može da okrene sve nabolje. I toga se pridržava svaki dan.
On dodaje da je moć pozitivne energije kojom zrači velika. To pokazuju i reakcije velikog broja medija, a posebno reakcije ljudi i u autobusu i na društvenim mrežama.
„Ima mnogo mojih kolega koji rade slične i lepe stvari. Ljudi su željni osmeha. Bar njega možemo da pružimo jedni drugima. Uvek. Na šalterima, u prodavnicama, ambulantama, u saobraćaju... Verujte mi, vredi“.
Drugi o Ljubi
Dugogodišnji prijatelj našeg junaka, preduzetnik Marko Grandić, kaže da ga Ljubino ponašanje ne iznenađuje:
„On je prosto takav. Veseo, vedar, duhovit, dobronameran u svim situacijama. Uvek je dobrodošao u društvu, i od svih dobro prihvaćen. Meni samo nije jasno gde smo mi kao društvo, kada najnormalnije i vaspitano ponašanja jednog pojedinca ovoliko odjekne u medijima i postane senzacija. Da li to više govori o nama ili njemu?“
A kakav je Ljuba kao poslovni partner, rekao nam je Darko Popović:
„Ljuba kao partner je isti kao i Ljuba prijatelj. Na sve i uvek gleda pozitivno. Veliki je perfekcionista, izuzetno je vredan i uvek teži najbolje urađenom poslu, ma koliko mu to vremena oduzimalo. Uvek željan da pomogne kome može. Često zna da beskućnicima podeli nešto od naših proizvoda, kako bi ih nahranio. Nedostaje nam njegovo češće prisustvo u firmi, da nas pokreće“.
Ljuba ume i da se ljuti
Iako važi za izuzetno pozitivnu i veselu osobu, i njega neke stvari naljute i izvedu iz takta.
„Pa, nepravda… To me najčešće naljuti. Ne volim kada vidim da ljudi misle samo na sebe. Treba malo više da posmatramo ljude oko sebe. Bez obzira na to da li se radi o saobraćaju, prevozu ili bilo kojoj sferi života. Ako nekome ne možemo da pomognemo, ono bar da ga ne saplićemo i ne ometamo ga. Mene ja majka tako učila, i ja se time vodim kroz čitav život“.
Ljuba se u mladosti bavio fudbalom, koji je mnogo uticao na formiranje njegove ličnosti, i pomogao mu da kasnije bude uspešan, ma šta da je radio. Stekao je radne navike i disciplinu. Bavljenje sportom ga je naučilo da se uvek mora težiti najbolje izvršenom zadatku. Samo tako možemo izaći kao pobednici iz svih izazova. A odvuklo ga je sa ulice i od lošeg društva.
Nije teško biti fin ― govori često u društvu. Za njega zaista nije, on to pokazuje iz dana u dan. Da li je za nas? Moramo bar da se zapitamo da li je jedno obično „Dobar dan“, „Doviđenja“ ili „Prijatno“ postalo toliko retko, da je postalo vest.
