Docent na Katedri za ekonomiju Ruskog ekonomskog univerziteta „Plehanov“ Olga Lebedinska je izračunala: pod sankcijama SAD se nalazi trećina svetskih zaliha nafte i petina proizvodnje. Ona je objasnila da se od svetskih zaliha nafte (1,66 biliona barela) u Venecueli nalazi 298,4 milijarde, u Iranu 157,8 milijardi, a u Rusiji 80 milijardi barela.
„Ako se saberu naftni resursi u tim državama, njihov udeo iznosi 51 odsto među 30 država lidera po zalihama i skoro 33 odsto svetskih zaliha. Kada se sankcioni spisak dopuni Katarom, koji je izašao iz OPEK-a 2018. godine i koji podržava Iran, pokazatelj dostiže 34 odsto“, navodi Lebedinska.
Sankcije su najbolnije za Venecuelu: dnevna proizvodnja se smanjila 3,3 puta, na 0,75 miliona barela.
„Da država proizvodi 2,82 miliona barela kao 2015. godine, sada bi bila na osmom mestu svetskih proizvođača nafte“, komentariše Lebedinska.
Gubici Irana su manji: tamo se trenutno proizvodi 2,1 milion barela. Što se tiče Rusije, rezultat je obrnut: proizvodnja je porasla na 10,7 miliona barela dnevno.
Kako navodi Oleg Bogdanov, vodeći analitičar investicione kompanije KBF, direktne naftne sankcije, koje su uvedene Iranu, nisu uvedene Rusiji. Da se to desilo, barel nafte bi koštao više od 100 dolara.
„Da, nemoguće je to uraditi, pošto je glavni potrošač naše nafte Evropa. Evropljani ne mogu da odustanu od naših sirovina, pošto će to izazvati ozbiljne ekonomske probleme: rast inflacija, povećanje kamatnih stopa i na kraju recesiju“, ističe analitičar.
Još 2017, tri godine nakon uvođenja sankcija, američki „Volstrit džurnal“ je priznao: sankcije nisu značajno uticale na rusku naftnu industriju. Moskva je nastavila da uvodi nove tehnologije u energetsku oblast i da povećava proizvodnju.
Tome su pomogle velike investicije, značajne poreske olakšice za naftne kompanije i devalvacija rublje. Počela je eksploatacija novih naftnih polja — Novopokrovskog, Mesojahskog, Jarudejskog, Prirazlomnog, Filanovskog, Trebsa i Titova. Ti projekti su i više nego kompenzovali pad proizvodnje na naftnim poljima u zapadnom Sibiru, koja se eksploatišu još od vremena SSSR-a.
Snažan uticaj
Eksperti ne vide u tome ništa čudno. Rusija je mnogo veća od Irana i Venecuele. Po spoljnopolitičkom i ekonomskom uticaju na svet Teheran i Karakas su takođe daleko od Moskve.
Takođe, od ruskih isporuka nafte zavisi mnogo država i regiona.
„To se tiče pre svega EU i Kine, koje uvoze ogromne količine sirovina iz Rusije. Zbog čega one jednostavno ne obraćaju pažnju na američke sankcije? Bez nafte, ekonomije EU i Kine bi bile paralisane. Na kraju, smanjenje proizvodnje u Iranu i Venecueli dovelo je do povećanja zahteva za ruskom naftom“, objasnio je industrijski ekspert Leonid Hazanov.
Američke sankcije su izazvale ogromnu potražnju za ruskim sirovinama. Između ostalog i samih SAD, pošto je na tržištu došlo do velikog deficita teške nafte. Nije stvar samo u smanjenju isporuka iz Irana i Venecuele, već i u tome što su drugi izvoznici, u skladu sa dogovorom, smanjili proizvodnju teških sorti kako bi sačuvali izvoz skuplje lake nafte.
Zbog naftnih sankcija najgore su prošli američki prerađivači nafte. Već u aprilu je izvoz iz Venecuele u SAD smanjen 4,5 puta u odnosu na isti period prošle godine — na 139.000 barela dnevno. Nakon što je embargo stupio na snagu 28. aprila, isporuke su u potpunosti prestale.
Prerađivači nafte u Meksičkom zalivu i na istoku SAD, koji koriste tešku naftu, bili su suočeni sa obustavom rada. Na kraju, najveće američke kompanije „Kitgou petroleum“, „Valero enerdži“ i „Čevron“ povećale su uvoz ruskih sirovina do rekordnih obima.
