Eventualni rat bio bi vođen konvencionalnim sredstvima, na ograničenoj teritoriji i u ograničenom trajanju, i malo je verovatno da bi prerastao u nuklearni, kaže Korkodelović, komentarišući moguću eskalaciju sukoba između Nju Delhija i Islamabada nakon što je indijska vlada promenila status države Džamu i Kašmir, oko koje se Pakistan i Indija spore već sedam decenija, i ovu oblast stavila potpuno pod svoju kontrolu.
Prema njegovom mišljenju, iako je neprijateljstvo Indije i Pakistana ogromno, male su šanse da dva nuklearna rivala posegnu za svojim najjačim oružjem, jer bi to bila katastrofa globalnih razmera.
„Indija i Pakistan imaju nuklearne bombe, i to najmanje po 150 bombi, a u narednih pet godina bi ta brojka trebalo da se na svakoj od strana poveća na dve stotine. To je dovoljno da i jedna i druga zemlja budu potpuno razorene. Prema nekim najnovijim studijama, u prvom naletu bi poginulo oko 100 miliona ljudi, a procenjuje se da bi više njih stradalo u Indiji, jer je gušće naseljena i ima znatan broj većih gradova“, objašnjava gost „Sputnjik intervjua“.
Takav scenario, dodaje, ne bi bio i kraj rata, s obzirom na to da bi usledila svojevrsna „polarna“ zima koja bi trajala desetak godina i to ne samo iznad tog područja i šireg dela azijskog kontinenta, već i iznad mnogih drugih delova sveta.
„Ako bi se nuklearne bombe upotrebile, formirao bi se svojevrstan ’oblak‘ koji bi dozvoljavao da do zemlje prodre samo oko 35 do 40 procenata sunčevih zraka, što bi, uz sve štetne materije koje prate eksploziju nuklearne bombe, uništilo površine pod usevima, pa bi i urod prehrambenih proizvoda bio veoma pogođen. Zato bi to bila svojevrsna globalna katastrofa, pa je sigurno da bi pritisak međunarodne zajednice u slučaju udara neke od strana bio takav da bi onemogućio dalje sukobe“, uveren je Korkodelović.
Pakistan neće prvi napasti
Dugogodišnji urednik u spoljnopolitičkoj redakciji u „Tanjugu“ napominje da se Pakistan još uvek drži principa da će na eventualni nuklearni napad odgovoriti, ali da neće prvi napasti. Sa druge strane, neke izjave indijskih zvaničnika ukazuju da Indija odnedavno želi da se tog principa oslobodi.
Ipak, kako dodaje, i jedna i druga strana su svesne strahovitih posledica nuklearnog rata, pa je izvesnije da će, ukoliko dođe do eskalacije sukoba oko Kašmira, on imati konvencionalni karakter.
Na pitanje kako bi se u tom slučaju pozicionirale velike sile, Borislav Korkodelović odgovara da je sigurno da bi Kina u velikoj meri stala iza Pakistana, dok bi Sjedinjene Američke Države, verovatno, pre svega verbalno, stale na stranu Indije.
„Vašington, međutim, mora da vodi računa o tome da je Pakistan dugo godina bio njegov veoma blizak saveznik. Naime, ono što u velikoj meri remeti odnos između Pakistana i SAD je pitanje terorista i islamskih fundamentalista, za koje se smatra da imaju utočište ne samo u pakistanskom delu Kašmira, nego i u samom Pakistanu“, ukazuje Korkodelović.
Ta činjenica na neki način ide naruku indijskom premijeru Narendri Modiju koji, primećuje naš sagovornik, nastoji da sprovodi takozvanu „realnu politiku“.
Da li Modi napušta koncept nesvrstanosti
„Prema nekim indijskim analitičarima, Modi napušta koncept nesvrstanosti i pokušava da se u što većoj meri poveže sa zemljama u regionu. U tom smislu ima veoma jake veze sa Japanom i Australijom, pokušava da ima izbalansirane odnose sa Kinom, ali mu je glavni cilj da ima što bliže odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama“, napominje Korkodelović.
Objašnjavajući zašto bi u nekom eventualnom novom ratu podrška Pekinga Nju Delhiju izostala, Borislav Korkodelović kaže da treba imati na umu da između Indije i Kine postoji rivalitet dve najmnogoljudnije zemlje na svetu, dve velike privredne sile u usponu, ali i osećaj inferiornosti Indije u odnosu na Kinu i još uvek vrlo žive uspomene na Himalajski rat koji su ove dve zemlje vodile 1962. godine.
Treba ipak, kaže, imati na umu da Indija insistira na tome da je pitanje Kašmira unutrašnji problem i bilateralni problem sa Pakistanom, zbog čega vlasti te zemlje odlučno odbijaju da bude internacionalizovano.
„To potvrđuje i nedavni pokušaj američkog predsednika Donalda Trampa da se nametne kao posrednik u rešavanju ovog pitanja. Iako je on pokušao da ostvari neki veliki spoljnopolitički uspeh koji bi mu omogućio potiskivanje kritika kod kuće, pa eventualno i Nobelovu nagradu za mir, kašmirski problem je toliko dugotrajan i velik da mu Tramp u tom trenutku tome nije bio dorastao, i premijer Modi je to odlučno odbio“, zaključuje Korkodelović za Sputnjik.
