Odbijanje Evropske unije da otvori pregovore o članstvu sa Severnom Makedonijom i Albanijom za profesora dr Leona Kojena nije iznenađenje, ali naglašava da ga možemo dovesti u vezu i sa „bregzitom“.
Svedoci smo činjenice da je Makedoncima na nekom nivou obećavano da će imati svetlu budućnost ako pristanu da im Grčka odredi kako će zvati i ako pristanu da uđu u NATO.
Kojen za Sputnjik kaže da svako ko pažljivije prati ono što radi EU, kada je reč o novim članicama, nije mnogo u to verovao. Od velike finansijske krize koja je pogodila Zapadnu Evropu 2008. godine postoji stav da dok EU ne izvrši unutrašnje reforme nema ni govora o prijemu novih članica.
„Ipak, kada bi na Zapadnom Balkanu postojala neka mala država koja bi imala ogromne rezerve zlata, dijamanata ili prirodnog gasa kao Katar i imala malo stanovnika kao što je Estonija naravno da bi odmah bila primljena u EU. Mi nismo u tom položaju i zato ostaje da se uzdamo u sebe i da ne očekujemo da će sreća doći od EU ili neke velike zapadno orijentisane pojedinačne zemlje“, rekao je Kojen.
Bahatost Evropske unije
On kaže da EU sve više tone u krizu zbog činjenice da do danas nije napravila nikakav ozbiljniji reformski korak, već je posle godina razmišljanja uspela samo da donese dokument u kojem navodi da je njoj potrebna reforma.
Zbog političke krize, dodaje Kojen, jedna mala zemlja kao što je Severna Makedonija i pored odbijanja ipak ima neku šansu da postane deo evropske porodice, ali to može da ostvari samo ako vodi odlučnu politiku. Naš sagovornik u tom smislu pravi paralelu između Severne Makedonije i „bregzita“.
„Onog trenutka kad je u ime Velike Britanije počela da se vodi koliko-toliko odlučna politika i kada je Boris Džonson rekao da je njegov cilj da zemlju izvede iz EU 31. oktobra, tog trenutka je Brisel počeo ozbiljno da pregovara. Izračunali su da bi izlaskom iz EU bez ikakvog dogovora Evropa izgubila 39 milijardi evra. I tu se vidi kako Brisel postupa prema malim, nesrećnim zemljama koje po svaku cenu pokušavaju da uđu u Uniju, kao što je Severna Makedonija, u odnosu na veću zemlju koja se ne da zaplašiti briselskim blefovima da EU ima najsavršeniji sistem i zakone na svetu“, objašnjava Kojen.
Našeg sagovornika čudi činjenica da je EU počela da kopira SAD, koje su posle Drugog svetskog rata smatrale da su najsavršenije i da ono što nekom predlože to mora da se prihvati ili će biti zlo.
„Iza Sjedinjenih Država stajala je ogromna ekonomska, vojna, pa i kulturna premoć, ali EU nikad nije imala ništa od svega toga, a kada dođu u jednu malu zemlju oni očekuju da prihvatite sve njihovo klanjajući im se i to sve ostavlja vrlo mučan utisak“, rekao je Kojen.
Potpis sila ne vredi mnogo
U vreme kada se i razgovaralo o Briselskom sporazumu profesor Kojen nije bio njegov pristalica, jer je smatrao da nije bio povoljan za Srbiju, ali danas naglašava da je njegov utisak da je EU tim sporazumom postigla tačno ono što je htela.
„Od Srbije je želela da iznudi važnu koncesiju — do Briselskog sporazuma severni deo Kosova je faktički u mnogim stvarima bio deo Srbije, dok se posle tog sporazuma to promenilo. Sigurno da i dalje postoje jake veze severnog dela Kosova sa Srbijom i mi bi smo svi voleli da one budu i jače, ali to nije ni nalik onome što je bilo. Naša vlast je pristala na taj sporazum u nadi da će se formiranjem takozvane ZSO situacija uravnotežiti, ali za njeno formiranje nije dobijena nikakva garancija osim potpisa EU. Moj utisak je uvek bio da potpis velikih sila, ako vi nemate nešto što je njima jako potrebno, ne vredi mnogo“, naglasio je Kojen.
„Sa velikom skepsom gledam na bilo kakav regularni pravni mehanizam na KiM“, kaže naš sagovornik i dodaje da mu se čini da je to sve fasada za bezvlašće snaga koje su do juče kontrolisale različite vođe terorističke organizacije OVK.
„Najprirodnije bi bilo da je ostvarivanje Briselskog sporazuma išlo fazno i to tako da obe strane čine nešto od onoga na što su se obavezale. Toga naravno nije bilo. Ljudi vrlo nerazumno potcenjuju izjave najodgovornijih ljudi iz Tirane i Prištine o ujedinjenju. Ti planovi se uopšte ne ograničavaju samo na teritoriju Albanije i srpske pokrajine Kosovo i Metohija, već se šire dalje na srpsku, crnogorsku i makedonsku teritoriju. Dakle, to je jedna ekspanzionistička i neodgovorna politika, a nijedan zapadni funkcioner nije rekao ništa. To bi trebalo da bude opomena svakome ko nešto razgovara sa Albancima uz isključivo pokroviteljstvo za Zapada“, rekao je Kojen.
Takse — izgovor za prekid dijaloga
Jedna od najtežih grešaka u srpskoj spoljnoj politici i posle 5. oktobra napravljena je kada je Srbija pristala za vreme predsedničkog mandata Borisa Tadića da se pregovori o KiM premeste iz nadležnosti UN u Evropsku uniju, ocenjuje naš sagovornik.
„Sadašnji pregovori su stali zato što su Albanci uveli nekakve potpuno nerazumljive poreze na srpsku robu, ali ja ne verujem da bi ti pregovori do bilo čega doveli i da toga nije bilo, jer naravno da Srbija neće da prihvati dalje ustupke koje traže Albanci“, smatra Kojen.
Teško je, dodaje on, da će zapadne sile ikad prihvatiti da se problem Kosmeta vrati u UN, jer su na kraju krajeva one dobile to što su htele. Ipak, ocenjuje Kojen, Kosovo nije uspelo da uđe ni u jednu međunarodnu organizaciju i koliko on vidi neće ni ući.
Tukididov „Peloponeski rat“ je izvršio uticaj na našeg sagovornika još u gimnazijskim danima i kaže da nije mnogo oslabio čitanjem najrazličitijih dela klasične i novije političke filozofije.
„Ono što nam, pored ostalog, kaže Tukidid u tom delu jeste da postoji nesvodljiva razlika između onoga što bismo mi danas zvali unutrašnjom i spoljnom politikom. Unutrašnja politika treba da se zasniva na liberalno-demokratskim načelima, a spoljna politika bilo kog društva treba da se zasniva na nacionalnim interesima, razložno shvaćenim i beskompromisno branjenim. To znači da ne treba praviti koncesije ako ne moraš“, zaključuje profesor Kojen.
