Ovog puta leteli smo na jugoistok Rusije, u Astrahansku oblast. Tamo su se ove nedelje održavale vojne vežbe srpskih i ruskih pilota „BARS 2019“. Plan vežbe je podrazumevao upotrebu ruskih lovaca MiG-29SMT i borbeno-transportnih helikoptera Mi-8MTŠ.
Mešovite posade izvodile su vežbu borbenih dejstava u toku izvršenja zadataka sprečavanja eskalacije oružanog sukoba na državnoj granici i sprovođenje akcije traganja i spasavanja.
Dočekalo nas je vetrovito i oblačno vreme, ali je omogućavalo izvršenje planiranih zadataka.
Na pisti su bili poređani helikopteri Mi-8. Podelili su nas po grupama, jer je plan bio da svako „pokrije“ različitu tačku — jedni će posmatrati taktički desant, drugi operaciju traganja i spasavanja. Imala sam sreću da budem na istom letu sa oficirima dve vojske. Pored nekoliko novinara i vojnika, koje smo ostavili negde na pola puta, u „mom“ helikopteru su bili i izaslanik odbrane Republike Srbije u Ruskoj Federaciji pukovnik Budimir Gajić, komandant 204. vazduhoplovne brigade pukovnik Brane Krnjajić i predstavnik komande Vazdušno-kosmičkih snaga Rusije, pukovnik Konstantin Surikov.
Svi smo spremni za poletanje. Začuo se zvuk motora. Elise su se zavrtele i desetak helikoptera se gotovo istovremeno vinulo u nebo. Neverovatan prizor. Ispod nas je velika, nepregledna Rusija. Ali, ovog puta prizor je drugačiji od onog kakav sam dosad viđala. Nije bilo ni šuma, ni pašnjaka, ni reka, ni jezera.
Astrahanska oblast je jedini region u Rusiji koji se nalazi u pustinjskoj i polupustinjskoj zoni, pa je pogled iz helikoptera više podsećao na Mesečevu površinu, kakvu viđamo u filmovima, nego na planetu Zemlju.
Od buke ne čuješ ni svoje misli, ali uživaš u svakom trenutku. Želiš da svaku sliku urežeš u sećanje i ovekovečiš. Škljocamo aparatima, snimamo telefonima i kamerama.
Naš let je trajao oko 45 minuta. Za to vreme prešli smo više od 100 kilometara. Čim smo se iskrcali, helikopter se udaljio.
„Šta sada?“, pitam znatiželjno ruskog pukovnika, dok stojimo usred „nedođije“.
Kaže da predstoji vežba traganja i spasavanja i rukom mi pokazuje na jednog pripadnika Vazdušno-desantnih snaga Rusije, udaljenog od nas nekoliko desetina metara.
„On kod sebe ima uređaj za vezu, kojim šalje signal. Preko te veze treba da ga lociraju helikopterske jedinice“, objašnjava.
Stojimo u „pustinji“ i čekamo. Oko nas nijednog drveta, tek neko nisko i retko rastinje. Vetar se razduvao na toj čistini, hladnoća se uvlači u kosti…
Dok stojimo i čekamo raspitujem se kako izgledaju operacije traganja i spasavanja u geografski drugačijim područjima, u različitim vremenskim uslovima… Odjednom se izdaleka čuje huka motora. Dva gotovo ista helikoptera nam se približavaju, a pripadnik desantnih snaga im šalje dimni signal. Oni nas preleću — obleću, ali se ne spuštaju.
Ubrzo bacaju uže, a „desantnik“ ga hvata i munjevitom brzinom se uspinje. Operacija je uspešno završena.
Helikopteri su brzo napustili naše područje.
„Izgleda da su nas zaboravili“, konstatujem šaljivo.
„Predstoji nastavak vežbe. Sada će imati zadatak spasavanja, ali bez korišćenja uređaja. Posada će dobiti samo informaciju u kom se području nalazimo i moraće da nas nađu“, objašnjavaju mi.
Čekamo. Čini mi se da je ovog puta zadatak teži. Već je kasno poslepodne i ubrzo će pasti mrak. U blizini nema nijednog naselja, a od autoputa nas deli nekih 4-5 kilometara.
I ponovo huka helikoptera… I dimni signal… I uspešno izvršenje zadatka. Jedan od helikoptera se spušta — ovog puta da bi nas prevezao do aerodroma. Ukrcavamo se, polećemo… „Kako je moćno!“, pomislila sam u sebi, dok kroz prozorčić gledam drugi Mi-8 kako nas prati.
Svi se ponovo okupljamo na početnoj tački. Puni utisaka prepričavamo jedni drugima lične doživljaje, pokazujemo jedni drugima fotografije i video-snimke. Drugi novinari su gledali možda i atraktivniju za oko, vežbu iskrcavanja u sastavu grupe.
Sledeći dan sam provela sa pilotima lovačke avijacije. Na pisti su poređani „migovi-29“ — ruski lovci koji su u službi i Vojske Srbije.
Posade „migova“ izvele su ofanzivne i odbrambene operacije, kao i presretanje vazdušnih meta. Na dnevnom redu je bilo i bombardovanje ciljeva na zemlji danju i noću.
Iako su posade mešovite, nikakve jezičke barijere ne postoje. Čak i ako negde zapne u komunikaciji, jedni i drugi shvataju kontekst, smisao rečenice.
Naziv BARS ovim vežbama nije dat slučajno — to je skraćenica za „Bratstvo avijatičara Rusije i Srbije“, a to bratstvo iz godine u godinu samo jača. Cilj vežbi je razmena iskustava i jačanje vojne saradnje između dve zemlje.
Kraj dana je označio i naš povratak u Moskvu. Pilote lovaca i helikoptera je čekao let u noćnim uslovima, a nas naš „antonov“ — isti onaj avion kojim smo stigli u Astrahan.
Dok letimo ka Moskvi, znatiželjno ulazim u kokpit i gledam oblake i boje koje se smenjuju na nebu.
„Imam utisak da stojimo u mestu, kao da se avion ne kreće“, kažem posadi.
„I stojimo, samo se Zemlja okreće“, šaljivo odgovori jedan od njih.
Sada nestrpljivo iščekujem kada će aerodrom „Čkalovski“ u Podmoskovlju biti ponovo moja početna tačka za neka nova putovanja i avanture. Nadam se — uskoro. Čekam još jedno moskovsko jutro i „vojničko“ buđenje pre zore.
