Nakon posete predsednika ruske vlade Dimitrija Medvedeva Srbiji povodom 75 godina od oslobođenja Beograda, premijerka Srbije, Ana Brnabić, potpisala je u ruskoj prestonici Sporazum o slobodnoj trgovini sa zemljama Evroazijske ekonomske unije (EAEU).
Prema pisanju poljskog lista „Vprost“, rat u Ukrajini, kao i svrgavanje ukrajinskog predsednika Janukoviča, koji je pokušao da Sporazum o asocijaciji sa Evropskom unijom zameni evroazijskim sporazumom, dovoljno govore o važnosti ovog projekta za Kremlj.
Srbija je prva država koja u prošlosti nije bila u sastavu SSSR-a, a potpisala je sporazum i samim tim učvrstila stratešku poziciju Rusije u srcu Balkana, na jugoistočnoj granici sa EU. Iako je od sredine oktobra postalo jasno da obećanog proširenja EU neće biti, Evropska komisija se trudila da odgovori Srbiju od potpisivanja ovog sporazuma, navodeći da on nije u skladu sa evropskim putem Srbije i njenom integracijom u EU.
Evropsku budućnost balkanskih zemalja i dalje širenje evropskog uticaja zapečatio je Emanuel Makron, stavljajući veto na odluku o započinjanju pregovora sa Makedonijom i Albanijom.
Markon je svestan da je širenje EU u skladu sa nemačkim, a ne francuskim interesima. Ovde nije reč samo o ekonomskoj sferi već i o političkom uticaju. Ekonomski odnosi sa novim članicama jačaju položaj Nemačke u Briselu. Prema prvobitnoj ideji, evropska integracija je trebalo da bude instrument za sprečavanja francusko-nemačkog sukoba i ograničenje francuskog uticaja. Dosad je tenzije držao pod kontrolom „nemačko-britanski“ pakt koji se zalagao za proširenje, ali „bregzit“ i zaokupiranost Nemaca sopstvenim ekonomskim problemima i činjenicom da mandat Angele Merkel uskoro ističe, jačaju ulogu Francuske.
Makron se nadao da će blokiranjem proširenja na Balkanske zemlje, koje pogoduje nemačkim interesima, primorati Berlin da pristane na francuske planove za stvaranje posebnog evropskog kluba. Međutim, Nemačka je protiv iz vrlo praktičnih razloga — opasnost da će Nemci na kraju ipak morati da pokrivaju budžetski deficit Francuske i slabljenje položaja država centralne Evrope koje su dosad bile glavni nemački saveznici u sprovođenju politike. Iako Makronova igra može da se razume sa pozicije interesa Pariza, ona ima malo zajedničkog sa dugoročnim ciljevima EU. Francuski egoizam je kritikovao i odlazeći šef Evropske komisije Žan-Kloda Junkera, koji ga naziva istorijskom greškom.
Kazan sa ključalom vodom
Od završetka krvavih ratova, koji su pratili proces raspada Jugoslavije, državama ovog regiona je obećavano da ih sprovođenje reformi može pre ili kasnije učiniti članicama EU. Iako je ova šargarepa EU naterala narode bivše Jugoslavije da prestanu sa ratovima, nacionalne tenzije su ostale. Balkanski konflikti zamrznuti duž linija fronta koje su pretvorene u državne granice, učinili su da netrpeljivost među nacionalnim manjinama ostane na snazi.
Srbi su prinuđeni da žive u Bosni i na nezavisnom (uglavnom albanskom) Kosovu, Albanci se nalaze na Kosovu, u Srbiji i Makedoniji, a Hrvati u Bosni i Srbiji ostaju izolovani od EU, dok je njihova matična država članica. Ovakva situacija nikome ne odgovara, o čemu svedoče pogranične tenzije i trgovinski sporovi. Dosad je bilo moguće neutralizovati negativne tendencije, nadom da će balkanski nacionalizam nestati u okviru EU. A u to ime, balkanski političari su pristajali na mnoge rizične kompromise, čak i protivno mišljenju svojih birača.
Makronov veto je bio jasan signal da nije važno ko i kako vodi zemlju, niti koliko se trudi, i da bez obzira na sve neće biti skoro primljen u EU, a možda i nikada. Ovo nije previše zabrinulo proruski orijentisane Srbe, koji od početka devedesetih u EU vide neprijatelja, a ne partnera. Međutim, druge zemlje su takođe uložile dosta napora da bi započele pregovore o pristupanju.
Premijer Zoran Zaev je umalo izazvao građanski rat pretvarajući Makedoniju u Severnu Makedoniju, kako bi udovoljio zahtevima Grčke. Njegova posvećenost evroatlantskim integracijama nije bila nagrađena, te je najavio prevremene izbore. U slučaju da izgubi, moguće je da na vlast dođu nacionalisti, koji gaje simpatije prema Moskvi.
Dosad je Tirana nastojala da obuzda Albance u susednim državama, pozivajući se na evropsku budućnost i integracije, ali bi nakon Makronovog veta „velika Albanija“ mogla da postane privlačniji koncept za ostvarivanje nacionalnih ambicija. Slične ideje postoje i kod Srba. „Velika Srbija“ bi obuhvatala deo Kosova, srpski deo Bosne, tj. Republiku Srpsku, gde je trenutno na vlasti nacionalista i veliki poklonik Rusije, Milorad Dodik.
Ponuda Moskve
Novi šef evropske diplomatije Španac Žozep Borelj, rekao je da namerava da vodi oštru politiku prema Rusiji i da aktivno deluje na Balkanu. Kako će ispuniti svoje obećanje, nikome nije jasno. U ovim okolnostima biće teško obuzdati Moskvu kojoj je otvoren novi prostor za širenje uticaja. Dosad je uticaj Kremlja bio fokusiran na Srbiju, kroz investicije koje je Putin obezbedio za „Gasprom“ i postavku oružja. Međutim, razočaranje srpskih suseda, izazvano francuskim vetom, stvara potpuno novu situaciju.
Umesto EU, uvek može da uskoči Rusija sa boljim predlozima. U mirnodopsko vreme, to je Evroazijska ekonomska unija, kojoj se posle pridruživanja Srbije mogu pridružiti i ostale pravoslavne zemlje. A ako nešto pođe po zlu, Kremlj uvek može ponuditi vojnu pomoć.
Obnavljanje sukoba na Balkanu pogoduje Moskvi, jer se na taj način stvaraju bezbednosne pretnje na južnim granicama EU koje mogu poslužiti kao sredstvo za pritisak na EU.
Kako piše poljski „Vprost“, izostanak evropske reakcije tokom raspada Jugoslavije je doveo do najkrvavijih sukoba u posleratnoj istoriji evropskog kontinenta. Okončati ove sukobe bilo je moguće samo uz intervenciju Amerike. Ponovni izostanak reakcije, kao posledica francuskog egoizma, stvara uslove za nastavak nedovršenih ratova. Ovog puta u ulozi specijaliste za prljave poslove može se pojaviti Rusija. Pitanje je — da li Francuska tome teži?
