Spomenik pokazuje da Rusija pamti zasluge Primakova, ali i njegove lekcije, a jedna od njih je kako se brane nacionalni interesi u najtežim uslovima.
Primakov je vodio nekoliko života — novinar orijentalista i analitičar, tajni specijalni predstavnik sovjetskog rukovodstva i šef tajnih službi, ministar spoljnih poslova i šef Vlade. Mogao je biti i predsednik Rusije da se nije pojavio Vladimir Putin.
U suštini, Primakov je bio Putinov prethodnik u smislu zaštite nacionalnih interesa i neko ko je mogao da postane njegova alternativa u slučaju da se 1999. godine u okruženju Borisa Jeljcina nije našao sam Putin. Dok se u svojstvu Jeljcinovog naslednika nije pojavio Putin, među državnim zvaničnicima, a i u narodu, vladalo je mišljenje da je Primakov dovoljno sposoban da se uhvati u koštac sa oligarsima, vrati samopoštovanje i zasluženo mesto Rusije na svetskoj sceni, te da predstavlja najbolju opcija za budućeg predsednika.
Kako piše izdanje „Vzgljad“, Primakovljev zaokret nad Atlantikom desio se za vreme njegovog mandata na mestu premijera i predstavljao je crvenu liniju koja je označila da Rusija više neće mirno prihvatati sve poteze Zapada. Temelji nove spoljne politike nisu postavljeni 1999. godine, već nakon januara 1996. godine, kada je postao ministar spoljnih poslova. Upravo tri nepune godine u Ministarstvu spoljnih poslova bile su priprema za ono što se desilo 1999. godine. Pre toga Primakov je proveo četiri godine na čelu Spoljne obaveštajne službe, već tada se bavio međunarodnim poslovima, ali u specifičnom formatu.
Formulisao ključne ciljeve ruske geopolitike
Jasno je da Primakov nije imao uticaja na spoljnu politiku u prvoj polovini devedesetih godina prošlog veka, kada Jeljcin na nju praktično nije obraćao pažnju, a Kozirjev, koji je tada bio na čelu MSP-a, vodio je spoljnu politiku u skladu sa liberalnim mitovima o odsustvu ruskih nacionalnih interesa.
Sredinom devedesetih, nakon što se obračunao sa Parlamentom i pokušao da vrati Čečeniju, Jeljcin počinje da menja mišljenje o odnosima sa Zapadom i mestu Rusije u svetu. Tada Jevgenij Primakov postaje neophodan.
Dolaskom na čelo Ministarstva spoljnih poslova, njegov uticaj na spoljnu politiku postaje opipljiv. U prvom periodu bilo je neophodno zaustaviti raspad diplomatske službe i povlačenje sa spoljnih frontova. Primakov je promenio atmosferu i retoriku, što je već bilo veoma važno.
Nije mogao da promeni kurs spoljnje politike, jer je njega određivao Boris Jeljcin, ali je mogao da ozbiljno utiče na mišljenje predsednika i da koriguje ili čak formuliše njegovu politiku. Upravo je tada Primakov formulisao ključne ciljeve ruske geopolitike, čije je sprovođenje u delo sačekalo Vladimira Putina.
Multivektorska politika
On je prvi čovek iz vlasti koji je zagovarao multivektorsku spoljnu politiku Rusije, odustajući od jednostrane i neosporne orijentacije Rusije ka Zapadu, koja je preovladavala u prvoj polovini devedesetih. Primakov je počeo da promoviše koncepciju multipolarnog sveta, koji će neminovno zameniti unipolarni sistem na čijoj su konsolidaciji radile SAD. Upravo je Primakov govorio o važnosti stvaranja osovine Moskva-Delhi-Peking kao ključnog elementa multipolarnog sveta (što se kasnije obistinilo stvaranjem grupe BRIKS).
Primakov je sredinom devedesetih formulisao novi pristup odnosima sa Kinom, nazivajući ih „ravnopravnim partnerskim odnosima, zasnovanim na poverenju i usmerenim na stratešku saradnju u 21. veku“. On je bio orijentalista i odličan poznavalac Bliskog istoka. Štaviše, on je od šezdesetih godina bio uključen ne samo u razvoj ruske politike u tom smeru, već i u tajne diplomatije u regionu. Stoga je povratak Rusije u aktivnu igru na Bliskom istoku — takođe testament Primakova. I ne samo to, već i celokupan zaokret Rusije ka istoku i jugu i odbacivanje evrocentričnosti.
Pritom, Primakov nije bio protivnik Zapada i Amerike: on je jednostavno vrlo dobro poznavao i video suštinu evropske i američke politike i nije razmatrao ruske interese kroz primitivnu prizmu „anti“. Rusija je u njegovoj geopolitičkoj koncepciji bila nezavistan centar moći i važan globalni akter, koji treba da ima svoju predstavu o svetskom poretku i gradi spoljnu politiku na osnovu sopstvene strategije, a ne da se samo suprotstavlja tuđoj igri.
Primakov je bio na pravom mestu u pravo vreme. Upravo u tim godinama, što je izuzetno važno, on je formulisao spoljnu politiku Rusije. Primakov nije samo usporio raspad i sprečio predaju pozicija, branio nacionalne interese i formulisao ciljeve — radio je to u trenutku kada su za to postojale minimalne šanse. Već tada je bio siguran u vraćanje Rusije na svetsku scenu, analizirao budući svetski poredak i formulisao njegove principe.
