Poslednjih meseci Srbiji stižu brojne poruke o mogućnosti rešavanja kosovskog pitanja. Kao jednu od varijanti SAD i nemačka kancelarka Angela Merkel pominju organizovanje regionalne konferencije. Logika Merkelove je, objašnjava Milovan Drecun, šef skupštinskog odbora za Kosovo i Metohiju, u emisiji „Svet sa Sputnjikom“, da bi na toj konferenciji trebalo da budu prisutne sve sile zainteresovane za situaciju na Balkanu, jer ako neka od njih ne bude učestvovala, ona kasnije može da nastavi podrivanje procesa. Međutim, Drecun smatra da Srbija ne može da dozvoli sebi luksuz da ode na konferenciju gde bi joj neko izdiktirao rešenje, već samo ako bi bila sigurna da bi ono išlo i u njenu korist.
„Naravno da se plašimo takvih konferencija, jer se tu u roku od nekoliko dana ili nedelja mnoge stvari reše, a tu su prisutne razne diplomatske igre, trikovi i podmetanja. Čini mi se da je ideja Vašingtona i nemačke kancelarke da se prvo ispregovara rešenje, da se dogovore svi detalji i onda da se kao završnica to verifikuje ili na nekom skupu, ili na Savetu bezednosti“, kaže poslanik.
Da bi do toga došlo, mora maltene sve da se reši, što podrazumeva brojna teška i bolna pitanja, pri čemu, ističe Drecun, treba uvek imati na umu štetu koju SAD mogu da nam nanesu i u tom smislu, ne treba im davati povoda za to.
„I slučaj Bitići (o čemu je nedavno Kongres ponovo usvojio rezoluciju) jeste pokušaj duboke države da se napravi novi mehanizam za pritisak na Srbiju, a mi našom politikom moramo da sprečimo takvo ponašanje“, dodaje naš sagovornik.
Američka obećanja „šarena laža“
S druge strane, sugeriše Drecun, Srbija bi trebalo da u narednom periodu podigne ulog, kako bi SAD navela da nam otvore prostor za kompromisno rešenje s Prištinom.
„Podizanje uloga je jačanje našeg strateškog partnerstva i sa Rusijom, i sa Kinom, i sa drugim prijateljskim zemljama, recimo, s nesvrstanim, ali bismo morali da uvedemo u igru i pitanje dejtonske BiH, odnosno Republike Srpske i definisanje statusa srpskog naroda u Crnoj Gori, pored zaštitnih mehanizama za status srpskog naroda u svim okolnim zemljama. Zašto? Pa upravo da podignemo malo tu lestvicu koja je skroz spuštena dole. Amerikanci hoće da priznamo Kosovo: u narednom periodu ćemo morati da uradimo nešto na tom planu da bismo naterali Amerikance da nam otvore prostor“, obrazlaže Drecun.
Advokat i dobar poznavalac spoljnopolitičkih prilika Goran Petronijević veruje da jedno od rešenja može biti raspakivanje granica u regionu, ali i podseća da je među ponudama koja je Srbiji stigla od Ričarda Grenela, specijalnog izaslanika predsednika Donalda Trampa za pregovore Beograda i Prištine, ona ekonomska, odnosno nove američke investicije za kooperativniji stav Srbije.
On istovremeno upozorava da ne treba verovati američkim obećanjima, „čak i kad nam darove nose“.
„Koliko puta su nas naterali da nešto potpišemo, pa onda oni ne izvrše, a mi izvršimo. Ta priča o ekonomskom paketu je za mene potpuno šarena laža“, komentariše Petronijević, uz opasku da je apsurdna i ponuda Metjua Palmera — ukidanje prištinskih taksi u zamenu za prestanak lobiranja Srbije za povlačenje priznanja Kosova, što su „nespojive stvari“.
Kako napominje Petronijević, u priču o nekoj konferenciji ne treba ulaziti bez učešća Rusije i Kine, pa ni Turske, jer samo tako može biti garancije da će se dogovoreno i sprovesti. On postavlja pitanje zašto Savet bezbednosti ne bi osnovao komisiju koja će voditi te pregovore, što bi bio korak ka vraćanju tog problema u UN.
EU transmisija volje Vašingtona
U osvrtu na ulogu EU, posebno s obzirom na poziv u Brisel koji je predsednik Aleksandar Vučić dobio od odlazećeg predsednika Evropske komisije Žan-Klod Junkera i visoke predstavnice Federike Mogerini na oproštajnu večeru, Milorad Drecun kaže da ne veruje da će se desiti bilo šta značajno i da je mnogo zanimljivije kako će se ponašati nova garnitura Evropske komisije.
„Ako želi da stekne značajniji kredibilitet, pošto ga je izgubila najviše na primeru briselskih pregovora Beograda i Prištine, EU bi morala da postigne neki rezultat na ovom području i da se postavi kao nezaobilazan činilac u rešavanju problema na Zapadnom Balkanu. To se odnosi na kosovski problem kao temeljni stub velikoalbanskih pretenzija režima u Tirani, na strategije nasilnog prekrajanja granica balkanskih država, ali i na problem funkcionisanja dejtonske BiH sa pokušajima unitarizacije“, ocenjuje Drecun.
Po mišljenju Petronijevića, Brisel ne samo da je ispustio dizgine procesa dijaloga, nego ih nikada nije ni držao.
„EU je bila samo transmisija volje Vašingtona i onoga što se događalo. Nažalost, samo smo mi verovali da EU ima stvarnu, a ne formalnu ulogu. Briselska administracija je skupo plaćena administracija koja sprovodi volju Vašingtona, a interes koji zastupa je u sve većoj suprotnosti s interesima evropskih država i taj disparitet će dovesti do ozbiljnih problema u Uniji“, navodi Petronijević, dodajući da je Priština, za razliku od Beograda, od prvog trenutka znala „ko kosi, a ko vodu nosi“, a da je bivši kosovski premijer otvoreno govorio da je gazda preko okeana.
Imamo li sigurnosni pojas
Sumirajući izazove s kojima je suočena Srbija, Drecun trenutnu situaciju u geopolitičkom smislu poredi s „hodom na žici iznad ponora“, pri čemu, kako kaže, mnogi ljuljaju tu žicu, a mi moramo biti veoma mudri da sa nje ne padnemo.
Na pitanje imamo li neki „sigurnosni pojas“, Drecun ukazuje da do pre nekoliko godina nije bilo ni žice, nego smo bili u ponoru i nekako izbauljali iz njega.
„Sada idemo tom žicom i moramo da nastavimo da jačamo našu spoljnopolitičku poziciju, preko multilaterale, da u mutlipolarnom poretku koji se javlja, tražimo oslonce u zemljama koje imaju slične interese kao mi, moramo da zadržimo unutrašnju stabilnost, moramo ekonomski da nastavimo da se razvijamo, da jačamo naše odbrambene i bezbednosne kapacitet za ne daj bože. Imamo saveznike u svetu koji se menja, ali moramo i da uvek imamo u vidu da Amerikanci imaju mogućnost za nanošenje štete srpskim nacionalnim interesima i da naše napredovanje mora da bude usmereno ka tome da ih u tome onemogućimo“, opisuje situaciju naš sagovornik.
Petronijević konstatuje da je Vašington nametnuo Srbiji razmišljanje da „mora prihvatiti realnost“ (nezavisnog Kosova), ali da se postavlja pitanje da li su same SAD spremne da prihvate realnost da više nisu jedina sila. „Ako ne prihvate tu realnost, onda smo u problemu i oni, i mi, i Balkan, a i svet“, zaključuje Petronijević.
