Da li će ili neće Beograd ostati bez „Poslednje šanse“ još se ne zna. Izvesno je samo da je došlo do spora između dugogodišnjeg zakupca, sa jedne, i vlasnika objekta Sportskog centra Tašmajdan, sa druge strane, nakon čega su na dnevni red došle priče o gašenju jedne od najčuvenijih, preostalih demokratskih institucija.
U kafani u Tašmajdanskom parku svojevremeno su bili stalni gosti Vasko Popa, Bata Živojinović, Čkalja, Dragan Nikolić, Gidra Bojanić, Petar Kralj, Slava Đukić…
A nekadašnja „Šansa“ postala je „Poslednja“ pre nešto više od pola veka kao jedina kafana koja je radila celu noć.
Zašto je Udba spasila kafanu
Od tog vremena, prepričava se anegdota, da je tadašnja gradska vlast tražila da se „Šansa“ zatvori zbog „sumnjivih tipova“ koji su u njoj provodili noći, ali se toj odluci usprotivio šef Udbe, uz obrazloženje:
„Ako zatvorimo ’Šansu‘, svi sumnjivi likovi će se razmileti po celom Beogradu i nećemo moći da ih pratimo. Ovako, imamo ih sve na jednom mestu.“
Međutim, sve kafanske, urbane legende nisu sprečile razne „donosioce odluka“ u poslednjih 30-ak godina da pripomognu gašenju brojnih „najdemokratskijih institucija“ širom Beograda. Tako je srpska prestonica ostala u jednom trenutku bez „Beogradskog trougla“ — „Pod lipom“, „Šumatovca“ (trenutno radi, ali ne liči na sebe) i „Grmeča“ (nedavno ponovo obnovljenog u svom nekadašnjem sjaju), „Orača“, „Čuburske lipe“…
Čuvena „Srpska kafana“ godinama se renovira i pitanje je da li će se ikada ponovo otvoriti i ako se otvori, u kom obliku. Ako propadne i „Šansa“, na prste jedne ruke mogle bi se izbrojati „najdemokratskije institucije“ koje su preživele neoliberalnu ekonomsku politiku.
Jer, čak i čuvene skadarlijske kafane sve manje liče na sebe, odnosno na ono što su nekad bile i sve više predstavljaju lažnu sliku nekadašnjeg „boemskog Beograda“, sliku koju mogu da „kupe“ strani turisti, ali ne i „lokalno stanovništvo“.
Vreme bez „Šanse“
A da li će sudbina „Šanse“ biti „poslednja šansa“ da se očuva kafanska istorija Beograda, ostaje da se vidi u bliskoj budućnosti.
Novinar RTS-a Gorislav Papić, autor i urednik emisije „Oko“, kaže za Sputnjik da nije slučajno što je izabrana baš kafana „Poslednja šansa“ za eventualno gašenje, jer je njeno ime simbolično u ovom novom sistemu koji nam dolazi.
„Prosto, nema se više vremena za kafane, za dugo sedenje, razgovaranje. Došlo je neko drugo vreme i možda je pošteno da nam u tom vremenu ne treba nikakva šansa, pa ni poslednja“, kaže Papić.
On dodaje da je sve manje ljudi kao što su bili Zoran Radmilović, Mihiz, Bora Todorović i Slobodan Aligrudić, koji su nekad sedeli u „Srpskoj kafani“ i samim tim, kao da nestaje i potreba za takvim kafanama.
Napravićemo starije kafane
„Vasko Popa je, recimo, sedeo u ’Poslednjoj šansi‘, a danas se slabo ko u Srbiji seća Vaska Pope. Prošlo je 30 godina kako ga nema, a neka mesta gde su sedeli takvi ljudi prestaju da budu bitna“, ističe naš sagovornik.
Papić, međutim, dodaje da se ponovo otvara „Srpska kafana“ i podseća da su ponovo otvoreni „Grmeč“ i „Šumatovac“, što „pomalo deluje kao ono — nemamo starog mosta, ali napravićemo još stariji“. Ipak, zbog toga bi onima koji donose odluke trebalo dati šansu „da nas možda iznenade“.
Prema njegovim rečima, neke od legendarnih kafana su potpuno promenile svoj izgled zato što nema više gostiju kakvi su nekad bili.
„Ne može ’Šumatovac‘ da bude onakav kakav je nekad bio ako nema NIN-a onakvog kakav je nekad bio i novinara u ’Politici‘ onakvih kakvi su nekad bili. Danas novinari NIN-a i ’Politike‘ piju kafu iz plastičnih čaša iz automata, a nekad su imali vremena da sede po kafanama i tada nije bilo lako napisati loš tekst ili glupu rečenicu u ’Politici‘ i NIN-u, jer posle toga moraš proći uspravno pored ’Šumatovca‘“, kaže Papić.
Budućnost uživo
Danas se sve manje čitaju novine, sve manje se sedi po kafanama i onda je sasvim normalno da se u Makedonskoj ulici nalazi jedan suši restoran gde ljudi dolaze da jedu sirovu japansku ribu, umesto kao nekad kad se pila kafa, rakija ili viski i raspravljalo se o novinarstvu, politici i društvu samom, dodaje autor „Oka“.
Na primedbu da u istoj toj Makedonskoj ulici od skoro radi „Grmeč“ kakav je nekad bio i da, po svemu sudeći, posluje dobro, Papić konstatuje da je dobro što postoje ljudi koji će i danas ući u kafane kakve su nekada bile.
Međutim, nestanak tradicionalnih kafana vezan je za „duh vremena“, jer savremeni čovek nema vremena da sedi u u ugostiteljskim objektima, kaže Papić i dodaje da je prilikom nedavne posete Kini „gledao budućnost uživo“.
„U kafanama, uglavnom, ljudi ne razgovaraju, gledaju u svoje telefone, piju kafu, jedu, gledaju neku seriju ili su na društvenim mrežama. Jednostavno, to je duh vremena i to je teško promeniti. Mi možemo žaliti, kukati, pričati o tome, ali budućnost je takva“, smatra Papić.
Istorija i ponavljači
Danas možemo da uradimo ono što je do nas, a to je da pokušamo da sačuvamo neke tragove i obrise kafanske istorije koja je bitna za Beograd, ističe naš sagovornik.
Međutim, ne bi trebalo da budemo u zabludi, jer nikad više nećemo imati kafanski Beograd 70-ih i 80-ih godina, kada se kulturni život grada umnogome odvijao po kafanama.
„Vremena su se promenila, ali je poenta da se o kafanskoj istoriji Beograda vodi računa, kao što bi trebalo da se vodi računa o istoriji grada uopšte“, zaključio je Papić.
