„Siromah bez strpljivosti, isto je što i svetiljka bez ulja.“
Sirijska narodna poslovica
Nakon osam godina rata u Siriji, rasplet je konačno na vidiku. Biće još sporadičnih vojnih operacija, otvaranja lokalnih kriza i mnogo pregovora, ali to neće uticati na rešenje.
Asad je sačuvao državu, uprkos svim razaranjima, nemaštini i jezivom pritisku. Protiv njega se digla sila kakva nije viđena još od 1999. godine i agresije NATO-a na Srbiju. Prvi plan te „sile“ bio je da se Asad svrgne, zatim da se Damask opkoli (prekine veza sa Latakijom), potom da se Sirija podeli. Propadali su jedan za drugim.
U akcijama na terenu učestvovali su i Islamska država, i „prodemokratske snage“, i Kurdi, nekoliko puta su sirijske vojne snage bombardovali Izraelci, nekoliko puta Amerikanci.
Pola miliona žrtava, pet miliona raseljenih. Procene su da broj žrtava (ranjenih i poginulih) prevazilazi pola miliona, iz zemlje je izbeglo preko pet miliona ljudi, interno raseljenih je i više od tog broja. Usledio je i ekonomski kolaps, u ratnim uslovima nije ni moglo drugačije, a za proteklih osam godina čak tri su bile — sušne, što je nedaće povećalo. Ilustrativni primer svega je pad vrednosti sirijske funte (realni pad, zvanični kurs je uvek povoljniji): na početku krize za jedan dolar dobijalo se oko 80 funti, u leto 2015. godine to je iznosilo 350, a danas već blizu 650. Održati u takvim uslovima motivisanost vojske, poverenje naroda i uopšte osigurati funkcionisanje sistema (političkog i ekonomskog), izazov je bez presedana.
Šta se menja u međunarodnim odnosima?
Sudeći po prvim reakcijama, Asadu ovu pobedu neće svi priznati. Zasluge se pripisuju — Putinu. Razlog za to je jednostavan: pobeda Asada donosi i krupne promene u međunarodnim odnosima. Zašto?
Prvo, poslednji sporazum Putin-Erdogan postignut je u „astanskom formatu“. Prvi put nakon tri decenije sukob ovakvih razmera rešen je bez „zapadnih partnera“. Intencija Zapada bila je da se rešenje traži kroz Ženevske pregovore (od leta 2012. do početka 2016. godine), Kofi Anan je imenovan za specijalnog izaslanika, a asistirala mu je Arapska liga. Razgovori u Astani počeli su još 2015, a dve godine kasnije su i uokvireni pozivanjem na Rezoluciju SB UN 2254 (2015), u kojoj se naglašava neophodnost „prekida vatre i traženja političkih rešenja“. Astanski okvir je rezultat rada trilaterale Rusija-Iran-Turska, ova tri aktera preuzimaju odgovornost i rukovode celokupnim procesom. Bez EU, bez NATO-a, bez Arapske lige! Nema više ekskluziviteta da se mirovni sporazumi dogovaraju u Dejtonu, Rambujeu, Beču, Briselu, Ženevi... SAD su stavljene pred izbor: ili da se povuku iz Sirije, ili da dopadnu u vrlo neprijatnu situaciju na terenu. Evropske zemlje se o ovoj stvari gotovo ništa nisu pitale.
Drugo, Rusija se pokazala kao „kredibilan partner“. Asada nisu ostavili na cedilu, pomagali su ga na svaki način — vojno, finansijski, politički. I u teškim trenucima i nemogućim uslovima nalazili su rešenja da to učine, podrška je ostajala uprkos svemu.
Treće, iako je Trampova odluka o povlačenju bila jedina moguća, ostaje gorak utisak (već se ta teza širi u brojnim analizama) da Amerikanci nisu u stanju da zaštite svoje saveznike. Od teze kako je američka podrška preduslov ispunjavanja (geo)političkih ciljeva u vremenu jednopolarnosti stvorena je dogma. Sada, ne samo da je san sirijskih Kurda o državi raspršen, već će oni ostati i bez teritorijalne autonomije (što su sa Asadom u jednom trenutku još i mogli dogovoriti). Kurdi su iskrvarili boreći se istovremeno na dva fronta — protiv radikalnih islamista i protiv paravojski koje su pomagali Turci, a na kraju, u političkom smislu — ostali kratkih rukava.
Poraz islamske države
Četvrto, nakon ovoga sledi „politička rekonfiguracija“ Bliskog istoka. Iran je osnažio svoju poziciju, njegove „deonice su porasle“, ruski uticaj postaje snažniji, otvaraju se nove perspektive za kineske akvizicije. Među značajnijim posledicama okončanja Hladnog rata i raspada sovjetske države jeste i „ideološki kolaps“ naserističkih i socijalističkih pokreta u arapskim zemljama, čime je stvorena odlična podloga za rast američkog uticaja na Bliskom istoku, čak i u sredinama koje su bile tradicionalno antizapadno orijentisane. Od stanja na Bliskom istoku u velikoj meri zavisi i globalna bezbednost. Ove promene utiču na svetski politički sistem u celini. Peto, ovo je i ozbiljan poraz Islamske države. Radikalnih islamista će biti, biće i njihovog terorizma, ali im nije pošlo za rukom da „legitimizuju“ status i stvore bazu za koordinirano i kontinualno širenje uticaja u zapadnoj Evroaziji.
Tokom godina, ulozi u „sirijskoj partiji“ su povećavani. Na kraju, do takvih visina da nisu svi mogli da ih isprate. Nesumnjivo, rola Rusije u svemu jeste ogromna, u brojnim segmentima i ključna. Treba podsetiti da su pored Rusije sirijske snage imale i veliku pomoć Iranske revolucionarne garde, a na ovakav epilog uticao je i „Erdoganov zaokret“ 2016. godine.
Takođe, zajedno sa Moskvom Kinezi su uporno ulagali „dupli veto“ na sve američke predloge u SB UN, jasno stavljajući do znanja koga podržavaju. Ali, treba podsetiti i da bez Asada — ovakvog raspleta ne bi bilo. Uostalom, Putin je želeo da „igra“ i na Janukoviča, u krizi koja je bila manje složena nego sirijska (pa najverovatnije ni posledice ne bi bilo tako dramatične). Janukovič je pobegao, Asad je izdržao. Vodio je bitku za očuvanje Sirije, a njegov uspeh je proizveo velike posledice. Ne samo na Bliskom istoku, već u globalnim razmerama.
