Oni podsećaju da je ovo prvi put da ruski sistemi učestvuju na vojnim vežbama u inostranstvu, a posle manevara biće vraćeni u Rusiju.
Srpski raketaši su u septembru prošli u Rusiji prvu fazu obuke sa savremenim sistemima kakvi su S-400 i „Pancir S-1“, koje Vojska Srbije za sada nema u svom naoružanju, što je za američki list „Nešenel interest“ bio signal da se zapita da li je Srbija sledeća zemlja koja će kupiti ruski sistem S-400 i da li su vežbe „Slovenski štit“ deo „velike igre“ Beograda, koga optužuje da se igra i sa Rusijom i sa Zapadom, u pokušaju da nabavi najbolje oružje za svoju vojsku.
„Demonstracija naših sistema S-400 i ’Pancir-S‘ tokom vežbi koje će se održavati na teritoriji Srbije pomoći će Srbima da se odluče i izaberu koji im sistem protivvazdušne odbrane odgovara, da se upoznaju sa radom naših sistema PVO, s obzirom da srpska vojska u službi i dalje ima neko oružje sovjetske proizvodnje. Naravno, oni se u osnovi razlikuju od onoga što sada proizvodi Rusija. Savremeni ruski sistemi su mnogo bolji od onih sistema koji su tada napravljeni u Sovjetskom Savezu. S druge strane, Srbima je jasno da imaju pravo da sami odlučuju o pitanju organizacije protivvazdušne odbrane, a istovremeno mogu da biraju od onog šta će Rusija ili neka druga država da im ponudi, kako bi mogli da izgrade, u najmanju ruku, ešalonski sistem protivvazdušne odbrane. Kombinacija sistema S-400 i ’Buk M2‘, koji su u izvoznoj varijanti sistemi srednjeg dometa, kao i sistemi kraćeg dometa ’Tor M2‘ i ’Pancir-S‘, omogućili bi da se nad teritorijom Republike Srbije uspostavi potpuno neprobojni štit za sredstva vazdušnih napada“, kaže za Sputnjik vojni ekspert Aleksej Leonkov.
Ruski ekspert podseća da je Srbija vojno neutralna zemlja i da je njeno pravo briga o sopstvenom suverenitetu.
„Pre svega, sistem S-400 nije ofanzivnog, već odbrambenog karaktera, pa samim tim svaka zemlja, uključujući i vojno neutralnu, može da se pobrine za sopstveni suverenitet i da nabavlja sisteme tog tipa od koga god ona to hoće. Drugo, Srbija je nedavno pokazala interesovanje za naš sistem PVO i čak se letos u medijima vodila diskusija o tome kakvo oružje Srbija može da kupi od Rusije. Jasno je da ta informacija, s jedne strane, i nije izazvala burne reakcije od strane Evrope. Svi znaju da je Srbija 1999. godine bila izložena masovnim vazdušnim napadima taktičke avijacije od strane NATO-a i krstarećim raketama, koje su praktično u potpunosti uništile i civilnu infrastrukturu. Bile su srušene fabrike i mostovi preko reke Dunav, svi se sećaju te operacije, a naročito Srbija. Tada su malobrojni sistemi PVO srpske armije koliko su mogli odbijali te napade, a poznato je da protivničke snage nisu bile ravnopravne. Zbog toga se Srbija trudi da ne ulazi ni u kakve blokove, zato što postoji sećanje na to šta je sa njom uradio blok NATO-a, na čelu sa SAD. Mnogi Srbi su u tim napadima izgubili bližnje, bilo da su to bili vojnici ili civili. Zbog toga je sve ovo što se dešava logičan korak srpske PVO, a posebno u vezi sa tim što je Crna Gora nedavno ušla u NATO i kupuje vojne proizvode od Severnoatlantske alijanse“, kaže Leonkov.
Imajući u vidu karakteristike ruskih sistema S-400 i „Pancir S“, ekspert dodaje da to izaziva neku vrstu alergije u NATO krugovima.
„Činjenica da su u Srbiju stigli naši sistemi S-400 i ’Pancir-S‘, a to su sistemi protivvazdušne odbrane koji omogućavaju otkrivanje vazdušnih napada na prilično velikoj udaljenosti, to svakako izaziva neku vrstu alergije, posebno nakon što je S-400 kupila Turska, članica NATO-a, kao i Grčka, koja je nabavila slične sisteme — S-300. Sve je to reakcija političara i to potiče od SAD, koje nisu zainteresovane da neke zemlje sveta dobiju dovoljno pouzdan štit od sredstava vazdušnog napada, zato što ta sredstva za vazdušni napad predstavljaju njihovu osnovu vojne doktrine o korišćenju konvencionalnog oružja“, kaže Leonkov.
Napredni sistem S-400 je jedan od najsavršenijih PVO sistema u svetu — otkriva ciljeve na udaljenosti do 600 kilometara, a uništava ih na daljini do 400 kilometara. Ukoliko bi ga Srbija nabavila — što mnogi priželjkuju — on bi bio u stanju da potpuno zaštiti našu zemlju. Međutim, nabavka S-300 ili S-400 zavisi od budžeta koji je zemlja spremna da potroši. To su prilično skupi sistemi daljeg dometa, pa su optimalno rešenje za jačanje protivvazdušne odbrane Srbije sistemi kratkog i srednjeg dometa: „Pancir“, „Buk“ i „Tor“.
