Sa turskom intervencijom na deo Sirije koji kontrolišu kurdske snage, činilo se, započela je još jedna ratna epizoda u nesrećnom spletu događaja koji ovu zemlju potresaju skoro čitavu deceniju.
Međutim, turska intervencija trajala je relativno kratko, od 9. do 22. oktobra, uključujući i petodnevno primirje, koje je američka administracija iznudila od zvanične Ankare.
Sada, dan nakon što su u Sočiju predsednici Rusije i Turske Vladimir Putin i Redžep Tajip Erdogan potpisali sporazum, može se reći da je turska ofanziva na severoistoku Sirije, koja je za cilj imala stvaranje široke teritorije na istočnoj strani Eufrata pod de fakto turskom kontrolom — završena.
Odredbe sporazuma takve su da omogućavaju Turskoj da zadrži uticaj na teritoriji koju je do sada zauzela, što je pet puta manje od onoga do čega su dosezale turske ambicije, da se kurdske snage povuku sa sirijsko-turske granice, kao i da patroliranje duž granice preuzmu regularne sirijske snage i ruska vojna policija. Turske trupe moći će da im se pridruže do deset kilometara od granice. Kurdima je ostavljen rok od nedelju dana da se povuku.
Vašingtonske suze
Sporazum se u jednim krugovima ocenjuje kao velika ruska pobeda, a u drugim kao „istorijski kompromis“ između Rusije i Turske. Svim ocenama zajedničko je da je zvanični Damask uz pomoć Rusije uspeo da se vrati na teritoriju koju nije kontrolisao sedam godina.
Prema oceni američkog „Fajnenšel tajmsa“, ruska uloga u Siriji postala je ključna, a Aron Štajn, direktor Programa za Bliski istok Instituta za spoljnu politiku iz Filadelfije, naglašava da je Sirija postala „igralište Moskve, Ankare i Teherana“.
Ruski analitičar Dmitrij Kuznec, analizirajući odredbe sporazuma, kaže da smatra turskog predsednika gubitnikom u „teškoj igri“, ali da je Erdoganu sporazumom ipak spaseno dostojanstvo.
„Erdoganov neuspeh nastao je iz činjenice da nije mogao da se pridržava pravila hibridnih ratova — nije pružio potrebno diplomatsko i medijsko pokriće i imao je loše saveznike“, piše Kuznec.
Sporazumom iz Sočija možda je najnezadovoljniji specijalni američki za Siriju Džejms Džefri. On je, govoreći pred senatskim Odborom za spoljne poslove, izjavio da rusko-turski sporazum povećava nestabilnost u Siriji:
„Proces je preokrenuo čitavu situaciju, potkopao naše napore u borbi protiv DAEŠ-a i uveo ruske snage i snage sirijskog režima, na način koji je tragičan za sve koji su uključeni“.
Zašto je Vašington nezadovoljan?
Turski istoričar Mehmed Perinček ističe da je sporazum „zaista istorijski, jer predstavlja novu fazu u tursko-sirijskim odnosima“.
Po njemu, sporazum predstavlja prekretnicu u pokušajima Vašingtona da realizuje Veliki Kurdistan i kurdski koridor u regionu.
„Ovaj dokument doprineće, ne samo potpunom uklanjanju američkog prisustva u Siriji, već će stvoriti pogodno tlo za zajedničko suprotstavljanje ovih država američkoj subverzivnoj delatnosti u Iraku“, rekao je Perinček.
Rusija je, prema rečima politikologa Jevgenija Benja, sporazumom potvrdila da kontroliše situaciju na Bliskom Istoku.
„Važna je informacija da je posle sastanka Vladimir Putin obavio telefonski razgovor sa sirijskim predsednikom Bašarom el Asadom, obavestio ga o rezultatima i postignutim dogovorima i da ih je Asad prihvatio. To je ključno, jer se sirijska armija nalazi u direktnom dodiru sa turskom vojskom. Mislim da je ovaj sastanak zaista preokrenuo situaciju i rešio brojna pitanja“, smatra on.
Ruska pobeda ili kompromis sa Turskom
Prema mišljenju Slobodana Jankovića, analitičara beogradskog Instituta za spoljnu politiku i privredu, sporazum jeste kompromis, takav da Erdogan svojoj javnosti može da prikaže kako je nešto dobio u Siriji i da u tom smislu skrene pažnju sa svojih ranijih izbornih neuspeha na lokalnim izborima, kao i sa negativnih trendova u ekonomiji.
„Njemu je, zbog unutrašnje politike, bila potrebna neka pobeda i zato je i otpočeo intervenciju u Siriji, koja je u određenoj meri bila odobrena i od Rusije i od SAD, koje su Tursku zaštitile u Savetu bezbednosti. Sam sporazum poprilično je ograničio domete intervencije i vidi se da je najveći dobitnik upravo Sirija, odnosno Rusija, kao glavna sila koja usmerava glavne tokove na terenu u Siriji“, objašnjava Janković.
Da nije bilo ruskog posredovanja, naglašava naš sagovornik, sirijska vojska se ne bi, nakon sedam godina, vratila na sever i severoistok zemlje.
„Turska je u Siriji postigla određene vojne uspehe. Iako je, zahvaljujući ruskoj intervenciji, sprečena njena intervencija 2016. godine, ona je naredne godine zauzela Afrin, i to je do sada bila jedina sirijska teritorija koju kontrolišu turska vojska i proturske paravojne formacije“, podseća Janković.
Ono što je važno je da ova, treća po redu, turska intervencija nije rezultirala zauzimanjem širokog pojasa do sirijsko-iračke granice, na zauzetim teritorijama nema većih gradskih centara i što teritorije pod kontrolom Turske ostaju nepovezane.
Šta će se dogoditi sa Kurdima?
Veliko je pitanje, naglašava Janković, kakva je budućnost Kurda, koji se već iseljavaju sa teritorije koju su zauzele turske trupe.
„Njihove jedinice i dalje kontrolišu značajan deo Sirije, istočno od Eufrata, ka Iraku. Sve vreme se govori da je potrebno napraviti novi ustav, kako bi se definisalo novo unutrašnje uređenje Sirije nakon rata, i tu će Kurdi sigurno dobiti neku vrstu autonomije. Pitanje je samo hoće li dobiti jednu autonomnu jedinicu ili više njih“, kaže Janković.
Kurdi bi, kaže politikolog Jurij Švitkin, trebalo da shvate da su ostavljeni od strane SAD kao taoci i da je to moglo dovesti do pogibije njihovog civilnog stanovništva.
„Zato je i razrađen mehanizam koji je pretpostavljao zajedničko patroliranje ruske vojne policije i sirijske armije i povlačenje turskih jedinica na bezbedno rastojanje. Ako se memorandum bude poštovao u potpunosti, to će obezbediti teritorijalnu celovitost Sirije i miran život celokupnog stanovništva“, ocenjuje on.
Prema mišljenju Karine Gevorgjan, stručnjaka za Bliski istok, tokom iduće nedelje očekuje se zasedanje sirijske Ustavne skupštine, na kojoj će Kurdima biti omogućeno da iskažu svoj politički stav:
„Mislim da su oni i razgovarali o ovoj mogućnosti tokom pregovora sa Damaskom, uz posredništvo Rusije. Asad ne želi kulturnu autonomiju za Kurde, međutim, moguće je da se ruska strana postara da dokaže Damasku da je to neophodno, imajući u vidu realnu situaciju. I Kurdi će morati da preuzmu odgovarajuće obaveze. Ključni igrači su posvećeni teritorijalnom integritetu Sirije, tako da nikakve separatističke inicijative Kurda neće biti prihvaćene. Mislim da su oni na to već pristali“.
