Duboka strepnja oko budućnosti NATO-a raste na obe strane Atlantika.
„Čak i čvrsti zagovornici NATO-a izražavaju sumnje u pogledu njegovog opstanka“, konstatovao je magazin „Forin afers“, i pre nego što će ta duboka strepnja i sumnje biti pojačane događajima u Siriji.
Razloga za nespokoj, naime, obožavaoci zapadnog vojnog pakta imaju napretek. „Forin afers“ ukazuje na Trampovu „paljbu“ na saveznike zbog toga što ne troše dovoljno na odbranu, na njegovu ambivalentnost oko posvećenosti kolektivnoj odbrani, kao i na navodnu želju predsednika SAD da tu zemlju povuče iz Alijanse. Ipak, i pored Trampa, navodi se da je „sve veći hor stratega realista koji tvrde da je krajnje vreme za strateško repozicioniranje SAD“, dok istovremeno raste i briga da će „dublje integrisanje evropske spoljne i odbrambene politike na kraju oslabiti atlantsku vezu“.
Spisku strateških nesporazuma među NATO partnerima može se dodati i razilaženje oko Irana i Nuklearnog sporazuma sa tom zemljom, turska nabavka ruskih sistema S-400, uprkos protestima i pretnjama Vašingtona, kao i odlučnost Nemačke da izgradi gasovod „Severni tok 2“, iako joj je Amerika pripretila sankcijama ako to učini.
NATO nesporazumi
A tu je i najnoviji u ovom nizu primera. Pre samo mesec dana američki sekretar za odbranu Mark Esper upozorio je NATO saveznike da ne koriste kinesku 5G tehnologiju, zato što bi to, kako je rekao, „moglo da ugrozi vojne i obaveštajne odnose“ unutar njihovog pakta. „Handelsblat“ ovih dana javlja da je, sa tim u vezi, Berlin doneo odluku: kineskoj kompaniji „Huavej“ dozvoljava se učešće u izgradnji svih segmenata 5G mreže u Nemačkoj.
Ne treba posebno ni naglašavati, upravo su Rusija i Kina u svim američkim strateškim dokumentima označeni kao glavne pretnje i rivali Vašingtona...
Sve su ovo razlozi zbog kojih se mora postaviti pitanje: u kolikoj su meri poremećeni odnosi među NATO partnerima, i da li je zaista ugrožena i sama budućnost NATO-a? Može li zapadna vojna Alijansa da doživi neslavnu sudbinu svog nekadašnjeg parnjaka sa istoka Evrope, Varšavskog pakta? Ili, pak, sve ovo suparništvo Alijansu čini jačom, kako tvrdi Čarls Kapčan u „Forin afersu“?
O budućnosti NATO-a u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali su naš nekadašnji šef diplomatije Vladislav Jovanović i general-potpukovnik u penziji Radovan Radinović.
„Unutrašnja kriza u NATO-u počela je još kada je on izgubio svog prirodnog neprijatelja. Naša zemlja je tada iskorišćena kao idealna meta, i tada je NATO iskoračio iz zone svoje odgovornosti, i od odbrambene vojne alijanse pretvorio se u intervencionističku alijansu. Na samitu u Vašingtonu, tokom agresije na našu zemlju, NATO je dobio ovlašćenje da interveniše svuda gde su interesi Zapada ugroženi, sa namerom da se čitav svet — počev od samih američkih saveznika — drži u pokornosti“, podseća Vladislav Jovanović.
Podele neće nestati
Sadašnju krizu NATO-a Jovanović objašnjava kombinacijom spoljnih i unutrašnjih faktora: „NATO trpi posledice stvaranja multipolarnog sveta, što je nova činjenica koja je uznemirila Vašington. Istovremeno, pojačane su i unutrašnje protivrečnosti koje se ogledaju, s jedne strane, u američkim zahtevima saveznicima da povećaju izdvajanja za odbranu, što oni očigledno ne žele, a sa druge strane, u nastojanjima da se formuliše autonomna evropska odbrambena politika. NATO pokušava da prevaziđe ove probleme i ishod je neizvestan, ali činjenica je da se on danas, takav kakav je, može smatrati teško bolesnim“.
Slična dijagnoza dolazi i iz samog središta NATO-a. Generalni sekretar alijanse Jens Stoltenberg upozorio je još pre više od godinu dana da „duboke podele između Sjedinjenih Država i njihovih evropskih saveznika neće nestati“, pa čak i da „nije izvesno da će transatlantski odnos i vojna alijansa preživeti“.
„Lisabonskim ugovorom EU je propisala formiranje zajedničke odbrane, što direktno protivreči njihovom članstvu u NATO-u“, objašnjava general Radinović.
„Reč je o problemu koji ne može da bude saniran niti brzo niti lako: ako bi Evropa odustala od samostalne odbrane, ona bi ostala nedovršen projekat i marioneta na globalnoj sceni, ako bi, pak, u tome uspela, Amerika više ne bi raspolagala tom NATO polugom, kojom je drži u pokornosti“, objašnjava sagovornik Sputnjika.
A upravo se u tome i sastoji misija NATO-a, kako ju je definisao britanski lord Ismej, prvi generalni sekretar Alijanse — „da Rusiju zadrži napolju, Ameriku unutra, a Nemačku dole“.
„Održavanje ovakvog stanja sada se pokazuje kao nerešiva enigma“, napominje general Radinović.
Dodatni deo zagonetke predstavlja i „faktor Tramp“. Mogući predsednički kandidat demokrata u SAD, Džozef Bajden, ustvrdio je ovih dana da bi eventualni reizbor Donalda Trampa na izborima 2020. značio i kraj NATO-a, a treba imati u vidu i da američki Ustav predsedniku daje potpuno odrešene ruke da se povuče iz međunarodnih sporazuma, budući da mu za to nije potrebno odobrenje Kongresa.
Faktor Tramp
„Tramp raspolaže moćnim predsedničkim ovlašćenjima, ali ne treba zaboraviti ni uticaj američkog vojno-industrijskog kompleksa na njegov izbor; nije slučajno što je on, po dolasku na vlast, naglo povećao vojni budžet za sto milijardi dolara. Tramp je u određenoj vrsti duga prema njima i ne može sasvim slobodno da donosi odluke u toj oblasti. A veliko je pitanje da li će vojno-industrijski kompleks želeti da se oslobodi kontrole nad Evropom koju mu omogućava NATO“, komentariše Vladislav Jovanović.
Veliki problem za funkcionisanje zapadne Alijanse predstavljaju i sve komplikovaniji odnosi sa Turskom, drugom vojnom silom u okviru NATO-a.
„To južno krilo NATO-a, sa Turskom kao njegovim stožerom, dugo je predstavljalo njegov najstabilniji deo. Varnice koje postoje između Turske i Amerike ozbiljno ljuljaju čitavu tu konstrukciju i to je dodatni razlog za brigu svih onih koji misle da NATO treba da opstane“, upozorava general Radinović.
Pa ipak, uprkos svemu ovome, Čarls Kapčan, funkcioner Saveta za nacionalnu bezbednost u Obaminoj i Klintonovoj administraciji, izražava uverenje da će iz problema u kojima se nalazi NATO izaći jači nego što je bio, zato što je „iskazao impresivnu sposobnost prilagođavanja promenjenom geopolitičkom okruženju posle kraja Hladnog rata“.
„Istina je upravo suprotna — NATO je iskazao potpunu nesposobnost prilagođavanja novim geopolitičkim promenama. U suprotnom, ne bi ni dospeo u ovu situaciju. NATO će iz nje možda izaći drugačiji, ali jači sigurno ne“, uveren je Radovan Radinović.
„Uprkos svim svojim unutrašnjim protivrečnostima, NATO zadržava ambicioznu nameru za širenje na prostoru Balkana i Kavkaza“, ukazuje na svojevrsni paradoks Vladislav Jovanović i zaključuje: „To su poslednji pokušaji da se NATO veštački oživi i da nadživi ove trenutke. Ali taj pokušaj demonstracije vitalnosti na kraju može da se pokaže i kao puka optička varka“.
