Naš pozorišni reditelj podseća da ovo visoko priznanje, posle prošlogodišnjeg skandala, specifičnim čini i dodela dve nagrade, ali i izbor jednog od laureata:
„Pored Olge Tokarčuk koja verovatno zaslužuje to priznanje, Nobel je dodeljen i jednom književniku, iako su znali da će čopor gladnih vukova skočiti na pomen njegovog imena. To što je Nobelov komitet dodelio nagradu Handkeu, šokiralo je sve, i nas, i samog Handkea, i čitav svet“, napominje Ristić , tumačeći i razloge zbog kojih je to učinjeno:
„Time su želeli da poruče da je Nobelova nagrada dostojna poštovanja, da se ne obazire na pritiske, da ne sluša političke savete šta je korektno a šta ne, da je ne plaši glavni neprijatelj Petera Handkea, a to je NATO, najveća svetska oružana sila. Oni se bore protiv Handkea, kao i protiv Asanža i ljudi koji se protive onome što je svetski poredak“, objašnjava Ristić.
Da se izborom Handkea Nobelova nagrada vratila književnosti, uveren je i Miroljub Stojanović, filmski kritičar, urednik u Izdavačkom centru Filmskog centra Srbije.
„ Nagrada je ovoga puta data jednom geniju, umetniku kojeg ne resi samo književno majstorstvo, već sve ono što čini kompleksnog genija. Peter Handke je genijalan i filmski i pozorišni stvaralac. Svedoci smo da je poslednjih dvadesetak godina ova nagrada postala sve samo ne Nobelova nagrada za književnost. I mada reakcija ne bi trebalo da bude iznenađujuća, jer većina dobitnika izaziva neku kontroverzu, ipak mi je fascinantna ostrašćenost sa kojom se ova nagrada prihvata. Mi se uvek bavimo atributivnim svojstvima umetnika na svim drugim nivoima osim onim koji su inherentni njegovom stvaralaštvu. Ono što je čudno, jeste da se kod vrlo relevantnih intelektualaca i u regionu i u svetu sve odvija na nekakvoj simetričkoj razini da genijalnu umetnost stvaraju genijalno dobri ljudi. A čitava istorija umetnosti je puna anomalija, pa smo svedoci da su etički loši ljudi stvarali veliku umetnost. Dobri ljudi i dobra umetnost nisu u korelaciji, to nisu sinonimne kategorije, a pogotovu u domenu političkog angažmana“, podseća Stojanović.
U Evropi se samo recikliraju antički mitovi
„Nisu svi oni koji čitaju novine i prate celu ovu gužvu oko nagrade u stanju da naprave razliku između književnog života i književnosti“, nadovezuje se Ljubiša Ristić. „Ta biografska metoda kojom ćemo mi tumačiti književno delo i ocenjivati ga na osnovu života umetnika, jednostavno je obesmišljena, to više niko ne uzima ozbiljno. Delo se ne može tumačiti time da li je pisac voleo da spava ujutru ili je bio ranoranilac, da li je radije šetao po šumi ili sedeo u zadimljenoj kafani. Ali te budalaštine mi sada slušamo po ceo dan. Ima tu i onih opreznih koji kažu da je Handke genijalan pisac, ali ne može mu se oprostiti to i to. Ja imam i lični primer. Ima jedan reditelj koji pravi predstave o meni i koji kaže ’jeste to bilo veliko u ono vreme, ali sad se s obzirom na njegovo političko delovanje to mora revalorizovati‘. E, tako oni hoće i Handkea da revalorizuju, na osnovu toga što je rekao o Bosni, o NATO-u, o Jugoslaviji. Ti ’revalorizatori‘ obično nemaju nikakvu ideologiju ili pogled na svet, obično imaju samo biznis plan. I to je ono što se da uočiti iz svega ovoga“, komentariše Ljubiša Ristić burna reagovanja na dodelu Nobelove nagrade austrijskom piscu.
A u njima gotovo da nije bilo ni reči o tome kako je, kojim sredstvima, koliko avangardno Peter Handke od prve knjige preispitivao taj isti svet i umetnost koja se u njemu stvara.
Ljubiša Ristić podseća na reči Džordža Štajnera kojima je, govoreći o Evropi, o onome što su evropske vrednosti danas, na sličan način kao Handke, svojevremeno zaprepastio velikodostojnike EU:
„Štajner im je rekao da je Evropa u ozbiljnom problemu jer je izgubila sposobnost da stvori mit. Od Rablea i Servantesa, kaže Štajner, više niko ne zna da ispriča priču. U Evropi se samo recikliraju antički mitovi. Upravo je Handke neko ko je na stvaran i važan način ukazao na jedan živi, stvarni evropski mit, na priču o divljem dečaku nađenom u šumi, izvan civilizacije. Priča o tom ’plemenitom divljaku‘ koji je izveden pred lekare i naučnike da ispitaju kako on sada postaje ljudsko biće, nakon što su ga zveri odgajile, ta Handkeova priča o Kasparu Hauzeru — praktično je jedini mit koji Evropa danas ima. Kaspar Hauzer, kaže Handke, u sebi nosi i ljudsko i zversko i to je ono što je evropska vrednost.“
Podsećajući da je Kaspara u životu držala rečenica „Hteo bih biti takav kakav je nekad bio neko drugi“ i da su se, kada mu je ona oduzeta, raspali i njegov život i priča, Ljubiša Ristić ističe da je i Nobelov komitet istakao da je Handke nagradu dobio za majstorsko bavljenje jezikom.
„On je najveći majstor jezika koji nam kazuje da onog čega nema u jeziku nema ni u stvarnosti. Ako ga nema u jeziku — nije ga nikada ni bilo. Nije to slučajno što se Kaspar Hauzer bori za tu svoju rečenicu koja ga drži u životu i pravi ga ljudskim bićem“, tvrdi Ristić.
Početak jednog novog vremena
A ljudskim bićem nas čini i sposobnost da osetimo i čujemo druge. Biti neko drugi, osluškivati tuđe misli i osećanja — jeste ono što radi junak filma „Nebo nad Berlinom“ reditelja Vima Vendersa i scenariste Petera Handkea. Miroljuba Stojanovića pitamo da li nam je autor ove filmske priče opet poručio da smo izgubili osećanje za „govor drugog“:
„Definitvno jesmo i to je jedna od velikih tema Handkeovog opusa, ne samo književnog. Treba reći da je Vendersov autorski potpis, još od ranih dana, kreirao Peter Handke. Venders je radio nekoliko filmova koji su nastajali po Handkeovim delima i neću pogrešiti ako estetski čin u Vendersovim filmovima pripišem Handkeu. Jer je Handke učio Vendersa, a Venders kultivisao svoju publiku da osluškuju govor praznine, ’užas praznine‘, što je jedan od naslova možda najbolje Handkeove knjige. Mislim da smo mi definitivno izgubili osećanje za govor drugog. A celokupno Handkeovo delo jeste pokušaj da obnovimo dijalog. Jer je on među prvima shvatio da se raspada naš svet zajednice, vidimo to još u njegovoj prvoj filmskoj fazi koja kulminira ’Levorukom ženom‘. Handke je čovek koji je celokupnom svojom poetikom, stvaralaštvom i ideologijom umetničkog puta bio veliki anticipator, otkrivao je prostore koji ne samo da nisu bili osvojeni u evropskoj umetnosti 60-ih godina, nego nisu bili mogući ni u kakvoj imaginaciji. Granični momenti koje je otkrivala Handkeova poetika ticali su se sveta margine, sveta koji je u potpunom nestajanju, sveta koji je imao samo jedan upitnik — da li ga prepustiti tom nestajanju ili za njim žaliti? Handke je taj empatični momenat razvio upravo u korist onog humaniteta zbog koga ga sada prozivaju da ga ne poseduje, što je jedan od najvećih paradoksa recepcije njegovog dela. Šokantno je koliko ljudi promašuju bit njegove umetnosti“, kaže Stojanović.
Spominjanje „Užasa praznine“ Ristića je podsetilo na još jedno važno svojstvo Handkeove književnosti:
„Ta knjižica podseća na drugu veliku temu svetske književnosti — na Kamijevog ’Stranca‘“, veli Ristić. „Ona pokazuje piščevu sposobnost da se samo jednim potezom napravi asocijativni sklop, pa da odjednom imamo Handkea povezanog sa Kamijem, sa egzistencijalistima, sa velikim tradicijama evropske književnosti.“
A kada je o pozorištu reč, Ristić kao revolucionaran navodi Handkeov komad „Psovanje publike“:
„Ta mala drama u kojoj se Handke obraća publici sve vreme, taj esej o pozorištu je zapravo temeljno pozorišno delo 20. veka, tačka koju je Handke stavio 1966. godine na pozorište avangarde koje traga za novim. Taj teror potrage za novim zaustavljen je ’Psovanjem publike‘. Sa tim Handkeovim delom iz 1966. godine počinje kraj veka. Počinje svest o tome da umetnost nastaje iz umetnosti, a ne iz života. Počinje definisanje onoga što će teoretičari kasnije zvati postmodernom, počinje upotreba svega što postoji za stvaranje umetničkog dela. Te 1966. Handke je najavio ono čega niko nije bio svestan — početak jednog novog vremena“, zaključuje Ristić.
„Čini mi se da o tome koliko je Handke grandiozna, ali i jedna veoma usamljena pojava na evropskom nebu, najbolje govori jedan stih iz hispanoameričke književnosti“, kaže Miroljub Stojanović. „Taj stih glasi: ’Oni koji donose svetlo, uvek umiru sami‘.“
