„Tužna ispovest“ Steve Pendarovskog, šefa makedonske države, usledila je nakon ponovljene odluke Saveta ministara da se ne odobri početak pregovora EU sa Albanijom i Severnom Makedonijom.
Francuski model
Pri tome, obrazloženje francuskih zvaničnika zašto su blokirali proces deluje logično: „Trenutni okvir je veoma dugačak i frustrirajući. Pregovori moraju biti efektni, stoga ih moramo preispitati“.
Formalno, Francuzi bi želeli da proces, jednom kada se otvori, završi uspehom, da više ne bude slučajeva „večitih pregovora“ i „višedecenijskih kandidata“.
Suštinski, njihovo zalaganje se tiče unutrašnje transformacije, preuređenja odnosa nakon izlaska Velike Britanije i određivanja dugoročnih ciljeva. To traži odgovore na brojna pitanja, između ostalih i na teme spoljnih granica EU, njenih geopolitičkih ciljeva i odnosa sa NATO-om. Priključenje Severne Makedonije je na dnu liste.
Evropa u raspadu
EU gubi na „verodostojnosti“ zato što „unutar kuće“ nema saglasnosti oko pogleda na ključne pretnje, nema stava o tome kako se postaviti u „novom svetu“, nema vizije o daljem zajedničkom delovanju u multipolarnom poretku, nema predstave ko su dugoročni saveznici, a ko najveći protivnici, nema strategija kako smanjivati jaz između siromašne periferije i bogatog centra, kako zaustaviti migracije sa obodnog prostora, sprečiti dalju depopulaciju graničnih područja, osigurati kontinentalnu bezbednost.
Evroentuzijazam bledi svuda, to je uočljiv trend; ako nadvlada u Parizu, Berlinu ili Rimu, onda EU više neće postojati, raspašće se kao Jugoslavija. Horski se ponavlja kako je to nemoguće. Zašto?
Nije se Jugoslavija raspala zbog „necivilizovanih naroda“, nesklonih demokratskim tekovinama, mada se tako pokušava predstaviti, već se to odigralo kada su unutrašnja sukobljavanja do te mere oslabila integracioni proces, da je upliv spoljnih faktora postao dominantan, a solidarnost između konstitutivnih naroda iščezla.
Ima očiglednih razlika između EU i SFRJ, one su političke, ekonomske, istorijske, ali treba podsetiti i da je južnoslovenska država bila manje kompleksna od „briselske“. Jugoslavija je bila više integrisana nego EU, imala jednu vojsku, jednu diplomatiju, monetarnu politiku, čak je predstavljala i jedinstven „kulturni prostor“, sa jasnim identitetskim stubovima.
Jednom će i Skoplje doći na red
Da bi danas bilo obzira prema Severnoj Makedoniji, najpre se mora obezbediti solidarnost unutar EU. Zbog toga reči predsednika Pendarovskog nikoga nisu pogodile i nikoga nisu zabrinule, a mnogi u Briselu ih nisu uopšte ni registrovali.
Nesumnjivo, u jednom trenutku će sa Skopljem biti otvoreni pregovori, ali samo zbog potrebe evrobirokratije da produžava iluziju kako je EU i dalje bitna i bez sprovođenja suštinskih reformi. Ili u terminologiji Johanesa Hana — značajno je zbog „kredibiliteta“. To je za njih stvar propagande, a ne politike.
Koliko takav rasplet može pomoći Skoplju? Odgovor je jasan: nimalo. Jer čak i kada takav proces počne, nema izgleda da će se u doglednoj budućnosti završiti.
Promena imena nije kraj
Promena imena zemlje, koja je i prema priznanju predsednika problematična (bilo je teško objasniti građanima zašto se to čini), nije kraj. Pendarovski strašno greši kada kaže: „Ispunili smo sve“. U politici je mnogo toga u percepciji. Percepcija Skoplja je da su „pokazali hrabrost“ i „postigli kompromis“. Percepcija drugih zainteresovanih za „makedonsko pitanje“ je da se radi o odustajanju od matrice narodotvornosti i državotvornosti.
Kada ste pristali na ovakvu igru, promenili ime, uklonili „sunce Vergine“ sa javnih mesta, brisali iz naziva odrednice na kojima je građen identitet četvrt veka, ispunjavaćete i ostale zahteve koji će stizati sa raznih strana.
Bugarski konsenzus
Percepcija drugih jeste da pojmovi Republika Makedonija i Severna Makedonija nemaju isto značenje. U Bugarskoj, gde nema konsenzusa skoro ni po jednom važnom pitanju, oko toga su saglasni svi — i vlast i opozicija.
Rumen Radev je nakon poslednje odluke Parlamenta govorio o „zaštiti bugarskog identiteta“, a Bojko Borisov o „odbrani nacionalnih interesa“.
Te „zaštite“ i „odbrane“ nisu u vezi sa radom zajedničke komisije za obrazovna pitanja, već sa „rehabilitacijom bugarskih žrtava komunističkih represija“ i „jezičkim pitanjem“. Kako je navedeno — ustavni jezik u Severnoj Makedoniji predstavlja proizvod evolucije bugarskog i dijalekata tog jezika. Treba li uopšte naglašavati kako se sve ovo završava? Treba li uopšte napominjati da i Albanci imaju svoje zahteve, a da se „grčka lista“ kontinualno dopunjava?
Cilj je NATO
Prespanski sporazum nije iniciran zbog „evropske budućnosti“ i rešavanja „istorijskih nesporazuma“, već radi širenja NATO-a. A „evropska budućnost“ i „NATO perspektiva“ nisu iste stvari, čak više nisu u istoj kategoriji.
SAD se rukovode svojim geostrateškim ciljevima, štite interese kako znaju i umeju, ne dotiče ih što ovakav pristup često povećava unutrašnji konfliktni potencijal i regionalne napetosti. Trajaće dok im je korisno, dok su troškovi manji od prihoda, dok takvu politiku mogu održati. Kada to više ne bude opcija, sledi prelazak u novu fazu, sa novim konceptom, redefinisanjem ciljeva.
Šta će tada biti sa Severnom Makedonijom? O tome bi najpre trebali da razmišljaju u Skoplju. „Tužne ispovesti“ predsednika neće nikoga pogoditi ni zabrinuti, a mnogi ih neće ni registrovati. Promenom imena zemlje jedna garnitura političara stavila je sudbinu naroda u „tuđe ruke“ i dozvolila da o budućnosti države odlučuju „tuđa tumačenja“.
„Severnomakedonizacija“ nije deo rešenja, već je deo problema. Nekim stvarima u ovom procesu danas se može smejati, ali će u budućnosti to biti razlog za plakanje. Jedan potpis je promenio sve.
