Malo je poznato da je Leonov bio i veliki prijatelj Jugoslavije i Srbije. U Beograd je prvi put došao sedamdesetih godina sa Brežnjevim, a u prestonicu nekadašnje Jugoslavije od tada je dolazio svake godine. Bio je i predsednik Udruženja prijatelja Srbije i Crne Gore, koje je u Moskvi osnovano 2004. godine.
„Kod Leonova je bila jako izražena slovenska identifikacija“, kaže za Sputnjik slovenački reditelj Dragan Živadinov, prisećajući se svojih susreta sa slavnim kosmonautom.
Upoznao ga je, kaže, početkom 2005. godine u Zvezdanom gradu, centru za obrazovanje i obuku ruskih kosmonauta, a povezao ih je drugi čuveni Rus, legenda instruktora ruskih kosmonauta — Viktor Renj. „Okidač“ za razgovor, priča Živadinov, bile su — dve Dunje.
Naime, Leonov se oduševio kada je shvatio da se supruga slovenačkog reditelja zove Dunja (Zupančić), baš kao i Leonovljeva majka. Drugi momenat „identifikacije“, koji je učinio da razgovor sa čuvenim kosmonautom prosto „poteče“, bila je činjenica da su reditelj i njegova supruga iz jedne od zemalja bivše SFRJ, iz bratske Jugoslavije.
„To je bio taj fenomen Jugoslavije, to je ta generalna emotivna memorija koju niko ko je jednom dobije ne može izgubiti. Ja sam je dobio, a i kod Leonova je ona bila jako snažna“, napominje Živadinov.
Slika u svemiru
Prema njegovim rečima, čovek za čije ime se vezuju najznačajniji poduhvati svemirskog programa u istoriji čovečanstva, gde god bi se pojavio pobuđivao je veliko poštovanje i uzbuđenje.
Spojila ih je, kaže, umetnost, s obzirom na to da je Leonov odlično crtao i amaterski se bavio slikarstvom, pa iako su se sreli svega tri puta, dugo su sedeli i vodili temeljite razgovore o umetnosti.
„Leonov je bio prvi koji je slikao u svemiru i složio se sa mnom da će umetnost u budućnosti, u orbitalnim pozicijama, imati sasvim druge atribute od onih koje ima danas. Njegov fenomen leži u tome da ne samo što je bio kosmonaut, već je imao i izume koje je patentirao. Jedan od njih, koji čak mislim da možda nije patentirao, jeste onaj kojim je slikao u bestežinskom prostoru. Naime, on je oko ruke napravio traku, kao neku vrstu narukvice od sata bez brojčanika, i na nju namontirao šest konopčića sa suvim bojama koje su prosto lebdele oko njegove šake. To je tako lep objekat za slikanje u bestežinskom prostoru, znam jer sam ga imao u rukama, i mogu samo da zamislim kako je izgledalo da oko njegovih prstiju lebdi tih šest boja. To je zaista impresivno. Kada neko kaže — Leonov, prvo se toga setim“, priča Živadinov i dodaje da postoji nekoliko slika koje je Leonov naslikao u svemiru.
Umalo izgubljen u kosmosu
Da je smrt ovog izuzetnog čoveka veliki gubitak smatra i profesorka Radmila Tonković, autorka knjige „Nebeske heroine sveta: Od mita do kosmosa“, koja je čuvenog kosmonauta takođe lično poznavala. Bio je, kaže, legenda.
„Susretala sam se sa njim više puta, u Beogradu i Moskvi. Bio mi je prijatelj, vrlo neposredan, divan čovek, kosmonaut i umetnik, a družili smo se i sa Valentinom Tereškovom“, priča Radmila Tonković.
Vrlo često je sa Leonovim razgovarala o njegovom prvom izlasku u kosmos.
„Rekao mi je da izlazak u kosmos nije bio nimalo prijatan osećaj. Kosmos je negostoljubiva sredina i razlikuje se od naše atmosfere na Zemlji. Ispričao mi je da je tada došlo do incidenta koji niko nije mogao da predvidi — njemu se naduvao skafander i on se jedva vratio u brod. Praktično je jedva, ubacujući deo po deo skafandera, uspeo da sebe ’ugura‘ natrag u letelicu“, seća se Tonković.
Pitala ga je, kaže, kakav je to bio osećaj, a Aleksej Leonov je odgovorio:
„Znaš, u početku je osećaj strašan, jer ako ne uspeš da se vratiš, svestan si da ostaješ izgubljen u kosmosu. Onda čovek mora da se sabere, da savlada tu paniku u sebi, da vidi šta realno može da uradi“, priseća se Radmila Tonković reči ruskog heroja bez koga danas ne bi bilo radova u otvorenom bezvazdušnom prostoru niti Međunarodne svemirske stanice.
