Bilo je hladno u Popajanu, odakle smo krenuli malim autobusom. On se kretao brzinom svetlosti neverovatno vijugavim putem, kojim se u principu moglo kretati bez većih opasnosti po život, ukoliko bi se vozač pridržavao osnovnih pravila u vožnji.
U Santadero di Kiličau nas je dočekala Vilma. Odmah smo požurili na sledeći autobus kako bismo stigli do imanja „La emperatris“, mesto koje je imalo veliki značaj za borbu domorodačkih naroda.
Magistrala smrti
Površina imanja je 210 hektara. Postalo je poznato po „Masakru u Kalotu“. Naime, 16. decembra 1991. godine nacionalna policija Kolumbije i oružane paravojne grupe napale su indijanski narod Paez. Napad, tokom koga je poginula 21 osoba, isplaniran je u luksuznim prostorijama na tom imanju i predstavlja prekretnicu u borbi domorodačkih naroda. Napad je stavio tačku na pozitivne strane ustava, kojim su prvi put priznata prava najobespravljenijeg dela kolumbijskog društva.
„Magistrala, koja povezuje Kaloto i Kaldono (dve glavne opštine u tom regionu), jedna je od najopasnijih u Kauku“, kaže Vilma, dok se vozimo prema imanju „La emperatris“. Tamo će nas dočekati grupa mladih ljudi, lokalnih stanovnika koji su zauzeli tu teritoriju 2015. godine i od tada je nisu napuštali. Oni to zovu „povratak“ ili „oslobađanje“, jer su te zemlje sporne više od 15 godina.
Nakon ubistava 1991. godine, imanje je postalo simbol za pregovore između autohtonih naroda i kolumbijskih vlasti koje su se smenjivale, i svaki put obećavale da će ga vratiti stanovnicima. Međutim, to se nije desilo, pa su aktivisti odlučili da deluju nezavisno. Pokušaji iz 2005. i 2007. godine bili su neuspešni, jer ih je isterala Mobilna eskadrila za pobune. Stanovnici su pokušali da zauzmu imanje pre četiri godine i još su tamo.
Deo o etničkim manjinama uključen je u mirovne sporazume sa vladom Huana Manuela Santosa u poslednji momenat, i podrazumevao je vraćanje zelje domorodcima. Pored toga, tamo se pominju i detalji poput zamene nelegalnih kultura (starosedeoci od davnina koriste lišće koke), jačanje sopstvenog pravosudnog sistema i jačanje domorodačkih snaga samoodbrane.
„Zavadi pa vladaj“
Međutim, prema rečima koordinatora za ljudska prava pri Regionalnom savetu Kauke za pitanja domorodačkog stanovništva Džoa Saukija, sporazumi praktično nisu implementirani, jer vlada nije želela. On se takođe požalio i na mali budžet koji je uključen u Nacionalni plan za razvoj namenjen u te svrhe. Sredstva pristižu retko i u malim iznosima, a prema rečima aktivista, to se čini kako bi se stvorila napetost u odnosima između različitih zajednica.
„Zavadi, pa vladaj“, više nije samo zastareli moto Rimljana i Korzikanaca.
Usred opasnog autoputa u opštini Kaloto mi izlazimo iz autobusa. Na ulici je nepodnošljiva vrućina. Prema rečima Vilme, kiša nije dugo padala, i to je primetno – zemlja je suva i smeđa.
Imanje „La emperatris“ smešteno je sa druge strane ceste, i njegove granice nisu obeležene.
Na zadnjem ulazu, gde se nalaze aktivisti, stoji žuto-beli plakat sa rečima „Kukuruz je pokupljen. Majka Zemlja je oslobođena“. Na njemu su naslikane i ruke tamnocrvene boje koje drže klip kukuruza.
Ratnici milenijuma
Primećujemo i još jedan poetičan plakat „Mi smo ratnici milenijuma“. Tu se nalaze dve primitivne drvene kuće u kojima žive lokalni stanovnici i stražare bez prestanka.
Hranu kuvaju na vatri, a imaju i nekoliko grla stoke, kao i kokoške, piliće i divlje pse, koje dopunjuju sliku imanja „La emperatris“.
Grupa mladih aktivista stiže na motociklima. Obučeni su u uniformu domorodačkih snaga samoodbrane. To je nekada bio znak poštovanja i statusa, ali se sve promenilo. Taj položaj ne samo da ih ne spasava od mogućih napada raznih oružanih grupa u tom regionu, nego ih nakon potpisivanja mirovnog sporazuma pretvara u metu.
„Sada živimo kao u Meksiku. Pre nekoliko godina smo znali ko nas napada. Danas ništa nije jasno, ne znamo koje nam oružane grupe prete. Ovde se čak i kartel Sinaloa bavi svojim poslom, jer jedan od glavnih puteva za nezakonitu trgovinu drogom ide preko ove teritorije“, kaže Vilma.
Čisti kokain, koji se prevozi iz Kolumbije u Meksiko,ide preko ove zemlje. Prosto je.
O ubistvima domorodaca govori se malo, a ponekad se plasiraju i neistine. To je započelo još pre potpisivanja mirovnih sporazuma, a nije prestalo ni nakon toga. Prema najnovijem i ne tako optimističnom saopštenju Nacionalne organizacije autohtonih naroda Kolumbije, nakon referenduma u pozorištu Kolumba u Bogoti ubijeno je 176 vođa nacionalnih manjina.
Prema poslednjem popisu Regionalnog saveta Kauke iz 2005. godine, u Kolumbiji živi 1.378.884 predstavnika 106 domorodačkih naroda. Samo u Kauki 319.000 ljudi čekalo je poslednji popis, koji bi trebalo da se sastavlja svakih deset godina.
Aktivisti nas veselo pozdravljaju, kao da ne moraju stalno da stražare. Jednog od njih ćemo zvati Arturo, jer nas je zamolio da ne otkrivamo njegov identitet iz očiglednih bezbednosnih razloga. Nedavno je dobio govornu poruku, gde su snimljeni razgovori oružanih grupa koje žele da ga ubiju. Na snimku se čuju i svi podaci o Arturovom svakodnevnom životu – gde spava, sa kim, kada ustaje, gde se kreće, gde jede i pije kafu.
Istinitost svih informacija nas plaši, i navodi nas da mislimo da „loši momci“ ne dobijaju sami tajne podatke, nego koriste savremene tehnologije, koje se mogu naći samo na jednom mestu – u vojsci, odnosno u vladi.
Hapšenja seljaka
Lokalni stanovnici su i sami angažovani kao „obaveštajci“, a iako ne koriste nikakvu savremenu tehnologiju, njihov posao je ipak efikasan. Vikendom najmlađe aktiviste šalju u barove gde se svi okupljaju. Pod dejstvom alkohola sve političke razlike nestaju, a kako vreme prolazi, u razgovorima ljudi postaju sve neoprezniji.
Jedan od aktivista, koji nema više od 26-27 godina, pristaje da ga snimimo. Stavlja kapu, lice prekriva maramicom Regionalnog saveta Kauke za pitanja autohtonog stanovništa. On se predstavlja kao „Kiwe Tjexnas“, što na jeziku Paeza znači „onaj, koji se brine o teritoriji“, odnosno pripadnik domorodačkih snaga samoodbrane.
„Pretnje su različite – pre svega je reč o fizičkoj agresiji Nacionalne policije, armije, Mobilne eskadrile za pobune, koje nas napadaju skoro svaki dan u zavisnosti od političkog perioda, ili na svakih 6-8 meseci. Ali pored toga, postoji i druga vrsta agresije, sa kojom se teško nositi – svakodnevni pozivi na sud, propagandni materijal, hapšenje seljaka…To se dešava sve češće i zaista nas zabrinjava“, objašnjava mladi aktivista.
Pišem reportažu nekoliko dana posle intervjua. Napetost u regionu je porasla, jer je Ivan Markez, jedan od glavnih lidera Revolucionarnih oružanih snaga Kolumbije-Armije naroda (ROSK), koji je pregovarao sa vladom Huana Manuela Santosa prilikom potpisivanja mirovnih sporazuma i koji se skrivao više od godinu dana, objavio da će se snage ponovo latiti oružja, i da će uskoro zbog izdaje vlade početi novi „partizanski rat“.
Raste broj ciljanih ubistava
Kao rezultat toga, broj ciljanih ubistava se povećao. Dok sam uređivala reportažu, Vilma mi je poslala poruku da je na očima žene i deteta ubijen meštanin Henri Kajuj,a poslednjih dana stalno pristižu takve poruke. Svi su veoma zabrinuti, jer je nemoguće otkriti tačan broj ljudi koji su ubijeni.
Teritorije koje smo posetili dok smo razgovarali o nevoljama domorodaca u Kolumbiji pripadaju jednom od najbogatijih ljudi u zemlji (pa i svetu, jer ga je časopis „Forbs“ uvrstio među hiljadu najbogatijih ljudi na svetu). Njegovo ime je Ardila Lule, i on je kolumbijski industrijalac sa nemačkim korenima. Bio je vlasnik TV kanala „RCN“, a uložio je milione u kampanje Alvara Uribea i Huana Manuela Santosa.
Njegova glavna finansijska grupa „Inkauka“ (INCAUCA) odgovorna je za to što se skoro sva ta zemlja koristi za uzgoj šećerne trske, od koje se proizvodi etilni ili motorni alkohol, neophodan za biogoriva, koja zagađuju životnu sredinu, ali zato donose veliki profit.
Prema podacima kompanije „LMC Internešenel“ u Kolumbiji hektar pokupljene šećerne trske košta najviše na svetu. Na primer, za 82 odsto više nego u Kini i 75 odsto više nego u Brazilu.
Autohtono stanovništvo zahteva povratak tih teritorija, jer su one pripadale njihovim precima, što je i bilo utvrđeno u mirovnom sporazumu. Ali sa biznisom ne prestaju, a sporovi između zajednica veoma su pogodni kako za nelegalnu trgovinu drogom , tako i za preduzetnike koji proizvode trsku, na primer, za Lulea. On je zakupio sva imanja na severu Kauke.
Pre povratka u Popajan, odlučili smo da posetimo „uspešnu“ teritoriju u opštini Kaldono, koja se naziva Sat Tama Kive. Tamo nas je dočekalo šest glavnih predstavnika mesnih vlasti iz šest gradskih saveta, uključujući i guvernera. To je jedno od retkih mesta gde nema nezakonite trgovine drogom, i to od devedesetih godina kada su stanovnici odlučili da unište zasađeno lišće koke i marihuane „zbog bolesti“ koju su izazivale. Po nalogu vlasti danas svaka porodica može imati zasađeno od 50 do 100 takvih biljaka, ali oni vrše svakodnevni nadzor. Ukoliko neko prekorači granice, biljke se uništavaju.
Istorija se ponavlja
Kaldono se nalazi na nadmorskoj visini od 1800 metara, a na glavnom trgu besplatni vaj-faj radi bolje nego u našem hotelu u glavnom gradu Kauka.
U kancelariji lokalnih vlasti na stolu se nalazi mnogo flaša sa napicima različitih boja. Takva pića su tipična za Latinsku Ameriku, a kada mi ih ponude, uvek odbijem, jer su prepuni šećera i industrijskih hemikalija. Međutim, objašnjavaju mi da u toj zajednici postoji fabrika za proizvodnju prirodnih napitaka bez konzervansa i boja. Iznenađena sam što su flaše napravljene od plastike, a ne od nekog ekološkog materijala. Onda se setim gde se nalazim i shvatam da su oni već mnogo postigli.
Ukusi tog pića su vrlo različiti: kupina, ananas, lubenica. Zaista je veoma ukusno i ne sadrži rafinirani šećer. Kompanija se zove „Enjeksuspa“, što na njihovom jeziku znači „provokator“, jer navodno izaziva osobu da pije.
Mesečno se proizvodi 17.000 flaša, iako lokalni stanovnici tvrde da im je potrebna nova oprema kako bi se proširili. Kompanija posluje već šest godina, a jedna flaša napitka košta 33 centa.
Guverner te teritorije kaže da im je potreban novac i 20 hiljada hektara kako bi sačuvali nezavisnost i kako bi se zaštitili od oružanih grupa i nezakonite trgovine narkoticima.
Istorija se ponavlja – zahvaljujući mirovnim sporazumima, postigli su konsenzus sa vladom, koja ih ne poštuje, a u međuvremenu, ljudi iz tog regiona se i dalje oslanjaju na proizvodnju sokova.
Autobus, koji je trebalo da nas vrati u Popajan, kasni 40 minuta. U Kaldonu je mirno, a i lakše je disati, jer se nalazi na uzvišenju.
Vozač nas zove, a ja imam osećaj da se u ovom mestu dešava i sve i ništa. U jednom momentu vreme je stalo, a u drugom se čini da se ovde vekovima gomilalo bogatstvo, koje bi moglo biti od koristi planeti, osuđenoj na samouništenje i nesposobnoj da se pobrine i za sadašnjost i za budućnost.
