Protesti udruženja kao što je američki „Pen“ ili „nezavisnih intelektualaca“ poput slovenačkog filozofa Slavoja Žižeka, uz agresivnu kampanju na Tviteru, čiji su najaktivniji protagonisti bili Vljora Čitaku, „ambasadorka Kosova“ u SAD, i marginalni političar iz BiH Reuf Bajrović, nisu urodili plodom, zato što, kako je saopštio Nobelov komitet, Nobelova nagrada ne može biti oduzeta. Kako Handkeu, koji ju je dobio, ne zato što je branio i podržavao Srbe, već „za uticajno delo koje je jezičkom domišljatošću istražilo periferiju i specifičnosti ljudskog iskustva“, tako ni Baraku Obami, koji je Nobelovu nagradu za mir dobio kao svojevrstan avans za buduća dela.
Handke nije jedini
Međutim, Handke nije jedini Nobelovac koji je osudio ponašanje Zapada prema Srbima.
„U balkanskoj tragediji već postoji jedan gubitnik — Evropa. Nije moguće da jedan savez, stvoren radi odbrane, preduzme neobjavljen rat, da bombarduje samo radi bombardovanja, i to naočigled nemoćnih evropskih političara i ravnodušnih Evropljana, kojima je oduzeta čak i sposobnost za gnušanje“, govorio je portugalski pisac i nobelovac Žoze Saramago.
„Zgazivši Povelju UN, NATO je čitavom svetu i sledećem veku nametnuo drevni zakon — zakon džungle“, pisao je ruski nobelovac Aleksandar Solženjicin.
„Onaj ko je sila — u svemu je u pravu. I u takvom svetu nalažu nam da od sada živimo. Pred očima čovečanstva uništava se prekrasna zemlja i civilizovane vlade tome aplaudiraju, a ljudi, u očajanju, napuštaju skloništa, izlaze u živom lancu u smrt, da bi spasli dunavske mostove. Ne vidim zašto Klinton, Bler i Solana ne bi počeli da ih spaljuju i uništavaju“, dodao je on.
Ustajući protiv razaranja Jugoslavije, Dario Fo, italijanski književnik, nobelovac, kaže:
„Politika italijanske Vlade je užasna. Užasna je ta potreba za potčinjavanjem, za izvršavanjem tuđih zapovesti, za zavisnošću, umesto za nezavisnošću“.
Britanski dramski pisac, takođe nobelovac, Harold Pinter izazvao je buru reakcija kada je drsko i direktno prozvao SAD i svoju domovinu Veliku Britaniju zbog napada na Jugoslaviju:
„Američka spoljna politika može se definisati ovako: ’Poljubi me u d… ili ću ti razbiti glavu‘. Milošević je odbio da Ameriku poljubi u d… i zato je Klinton razbio glavu srpskom narodu (ne Miloševiću), sa katastrofalnim posledicama po sve na Kosmetu. Opravdanje za ovu akciju, ’humanitarni obziri‘ — očigledno je loš vic. Ova akcija demonstrira izuzetno licemerje SAD i Britanije... Bez ikakvog uvijanja — to je čist genocid. Kad je bomba puna eksera eksplodirala u blizini Old Krompton strita u Londonu, gospodin Bler je to opisao kao varvarski čin. Kada su kasetne bombe eksplodirale na srpskim pijacama, sekući decu na komade, nama je rečeno da je takav čin preduzet u ime ’borbe civilizacije sa varvarstvom‘. Ja bih svakako rekao da Klintona i Blera smatram za ubice. Prava opasnost za svetski mir nije ’bivša Jugoslavija‘, nego SAD“.
Grasovo pokajanje
Među onima koji su podržali akcije „međunarodne zajednice“ protiv Srbije bio je i nemački nobelovac Ginter Gras, koji se, međutim, nepunih petnaest godina kasnije zbog toga pokajao:
„To je bila moja pogrešna procena. Danas bih se, sa dodatnim iskustvom sa američkim vojnim intervencijama i njihovim posledicama, zalagao protiv bombardovanja“, rekao je Gras u intervjuu beogradskom nedeljniku „Vreme“.
Pravdajući se da je bio protiv navodnog terora koji je Srbija sprovodila protiv albanskog stanovništva, Gras je rekao da je bio za to da se to okonča.
„Bio sam, međutim, protiv bombardovanja Srbije i Beograda, pogotovo kada su te čuvene kolateralne greške uzele maha“, dodao je tada on.
Šta smeta kod Handkea?
I Saramago, i Fo, i Pinter digli su glas protiv terorističkog napada na jednu zemlju u njenim najtežim časovima, ali niko se kao Handke nije založio za nju — Handke je u borbu za istinu založio svu svoju književnu reputaciju, i to je, verovatno, ono što najviše smeta tipovima poput Čitakuove ili Bajrovića.
On nije dao jednu, nego stotinu izjava u kojima osuđuje ponašanje Zapada prema srpskom narodu, pa je zbog toga bio izložen ne samo medijskom šikaniranju. Ali, umeo je i da uzvraća udarce:
„Priznajući albansku državu na Kosovu, zapadne države — protuve, koje su prethodno bombardovale Jugoslaviju Srba, primile su u svoj tabor tipičnu državu — protuvu. Zapad je, jednim smrtonosnim udarcem, srpskom narodu sa Kosova uzeo njegovu otadžbinu i Srbe je proizveo u zatvorenike i izbeglice u sopstvenoj državi. Priznajući albansku državu na Kosovu, naša časna Evropa izgubila je srce“, jedna je od najupečatljivijih Handkeovih izjava.
Za razliku od ostalih svojih kolega, Handke se odlikovao i nesebičnim aktivizmom. U znak protesta protiv bombardovanja, vratio je nemačku uglednu Bihnerovu nagradu, a nakon što se podigla protiv njega, vratio je i nagradu „Hajnrih Hajne“. Od novčanog dela Ibzenove nagrade Handke je izgradio bazen za decu u Velikoj Hoči, srpskoj enklavi u Metohiji, koja je sa svih strana blokirana ekstremnim Albancima.
Tako se Handkeov protest nije zaustavio samo na rečima, napisanim ili izgovorenim. On je dobio svoj praktičan oblik, i to je ono što njegovim, ne kritičarima (jer da biste bili Handkeov kritičar, morate da pročitate barem dva njegova dela), već hajkačima, najviše i smeta.