Najbolji ilustrativni primer je projekat „Tri klanca“, hidroelektrana na Velikoj reci, instalirane snage od 22.500 megavata, investicija vredna 50 milijardi dolara, a tokom izgradnje i punjenja akumulacionog jezera raseljeno je preko milion ljudi. Najduže, najveće, najviše, najbolje, najsnažnije, postaje deo kineske tradicije, karakteristika koja se ističe u prigodnim prilikama.
Najveća parada u istoriji zemlje
Ovoga puta, prigodna prilika je bio jubilej — 70 godina od osnivanja Narodne Republike. Centralni događaj kojim je jubilej obeležen — najveća vojna parada u istoriji zemlje, a samim tim — verovatno i jedna od najvećih ikada održanih na svetu. Učestvovalo je 15.000 vojnika, 160 aviona... Veliko, ogromno, u svakom pogledu. I prepuno simbolike.
Za 70. godišnjicu ispaljeno je 70 počasnih plotuna iz 56 topova, koji su predstavljali isto toliko etničkih grupa. Od ubedljivo većinskih Han Kineza, do austronežanskih Gaošana i tibetanskih Loba.
Predsednik Si Đinping je poručio: „Nijedna sila ne može zaustaviti napredak kineskog naroda“. Logično, najveću zainteresovanost izazvala je prikazana vojna oprema kineske proizvodnje, ukupno 580 komada, a pre svega nova krstareća raketa „Dongfeng 100“, koja je 25 puta brža od zvuka, sposobna da ponese deset bojevih glava za odvojene mete i — kako je navedeno — za 30 minuta stigne do SAD!
Odnosi sa Amerikom
I tu je sada pitanje: zašto baš do teritorije SAD? Stepen ekonomske međuzavisnosti rastao je od početka osamdesetih godina neverovatnom brzinom, spajajući privredne sisteme Kine i SAD iz godine u godinu. Pre tri decenije trgovinska razmena između dve zemlje iznosila je oko 8 milijardi dolara, dok je 2018. godine dosegla 737 milijardi.
Samo za poslednjih pet godina povećana je za oko 150 milijardi.
Posmatrajući statističke pokazatelje, reklo bi se da biznismeni iz dve zemlje sarađuju odlično i da su njihovi aranžmani „kičma“ globalne ekonomije. Čemu onda napomena da „Dongfeng 100“ leti 30 minuta do američkih gradova?
Uprkos tvrdnjama brojnih liberalnih teoretičara da povećavanje ekonomske saradnje neumitno vodi i ka boljim političkim odnosima, na primeru američko-kineskih relacija uočava se drugačiji rasplet.
Sa jedne strane, Amerikanci su nezadovoljni, zato što je u ovom bilateralnom formatu primetan i neprestani rast deficita. Pomenute 1986. godine „američki minus“ je iznosio 1,6 milijardi dolara, a 2018. godine to je bilo 379 milijardi. Dok je uvećanje ukupnog obima trgovine bilo oko 100 puta, američki deficit je porastao za blizu 240 puta. Pored toga, kineske vlasti su uslovile dolazak američkih investitora delimičnim ili potpunim transferom tehnologija i znanja. To je omogućilo brz razvoj kineskih kompanija koje su postale ozbiljni konkurenti američkim. Direktno ili indirektno — taj transfer tehnologija i znanja je omogućio i konstruisanje rakete „Dongfeng 100“.
Trampova administracija bi sada da vrati ceo ovaj proces „korak unazad“, otuda i blokade kompanije „Huavei“, zabrane za kompaniju „ZTE“, veće carine na kinesku robu... Rezultat je skroman. Iako se od početka Trampovog mandata izvoz u Kinu povećao za 50 odsto, „američki minus“ i dalje uporno raste. Tramp ovo može koristiti u kampanji, pričajući kako se trend menja, ali i ništa više od toga.
Prsti u protestima u Hong Kongu
Sa druge strane, za Kinu je bilo važno da je SAD „priznaju kao statusno ravnopravnog partnera“. Bogdan Goralčik navodi da je predsednik Si nekoliko puta insistirao na „pojmu o stvaranju novog tipa odnosa među velikim silama — Kinom i SAD“, ali je Barak Obama odbijao takvu formulaciju. Posle Obame nije više bilo smisla insistirati.
„Trampov protekcionizam“ nije samo ekonomska, već i politička mera, deluje donekle ponižavajuće, podseća da je Kina neravnopravan partner. Uz sve, umešanost „američkih struktura“ u proteste u Hongkongu pokazuje i orijentisanost Vašingtona ka pokušaju destabilizacije Kine iznutra. Na dan održavanja pekinške vojne parade u Hongkongu su ponovo organizovani nasilni protesti, pa je policija po prvi put upotrebila bojevu municiju!
Nepoverenje između Vašingtona i Pekinga sve je dublje, podozrenje sve veće. Kina se ne može drugačije zaštiti, niti „naterati“ SAD da je prihvate kao ravnopravnog partnera, osim jačanjem vojne moći. A to je vlastima u Pekingu važno, ne zbog simbolike, već zarad ispunjavanja novi strateških ciljeva. Najduže, najveće, najviše, najbolje i najsnažnije nisu ciljevi sami po sebi.
Kinesko rukovodstvo je još ranije istaklo za prioritetni cilj strategiju „Xiaokang shehui“ — stvaranje „društva umerenog prosperiteta“ ili povećavanje broja ljudi u srednjoj, potrošačkoj klasi, koji će više kupovati na domaćem tržištu, pa će rast unutrašnje potrošnje, pre nego izvoz, omogućiti dalji privredni razvoj.
U skladu sa tim, bilo je predviđeno da 2021. godine, na vek od osnivanja Komunističke partije, BDP po glavi stanovnika iz 2010. godine bude udvostručen. Iako se sve glasnije govori o „usporavanju Kine“, a što se obrazlaže smanjivanjem indikatora rasta, navedeni cilj je ostvaren dve godine pre roka. Uspostavljanje „društva umerenog prosperiteta“ je ambiciozan plan, podrazumeva „prelazak“ pola milijarde ljudi u „gornju srednju klasu“ (ili u brojkama, prihodi od 20 do 50 dolara po članu domaćinstva dnevno).
Kina želi da svoj dalji razvoj bazira na smanjivanju zavisnosti od izvoza u SAD. Za to su joj neophodni unutrašnja stabilnost, legitimizacija statusa u međunarodnim odnosima kao „ravnopravnog partnera“ i širenje uticaja u drugim delovima sveta (inicijativa „Pojas i put“).
Otuda vojna parada i nova supersonična krstareća raketa. Otuda i poruka Si Đinpinga: „Nijedna sila ne može zaustaviti napredak kineskog naroda“. Napoleon je upozorio: „Kina je uspavani džin. Pustimo je da spava, jer ako se probudi — uzdrmaće ceo svet“.
Džin se probudio, krenuo napred i na vidiku nema sile koja ga može zaustaviti.
