Tokom bitaka na moru za vreme Drugog svetskog rata otkriveni su nedostaci dizel-električnih podmornica. Nisu mogle dugo da se nalaze pod vodom, a posada je često morala da izranja na površinu kako bi napunili akumulatore i dopunili zalihe vazduha.
Podmornice su na površini vode bile podložne vazdušnim napadima i gubile su glavnu prednost podmornica, a to je nevidljivost.
Početkom Hladnog rata, SSSR i SAD uložili su sva sredstva u stvaranje novog pogonskog sistema za podmornice i to na bazi nuklearnog reaktora.
Podmornice sa takvim „srcem“ mogle su da ostanu pod vodom skoro neograničeno, a izranjale su samo radi popunjavanja zaliha hrane, oružja i zbog smene posade.
Američki inženjeri su pristupili razvoju brodskog nuklearnog reaktora za američku Ratnu mornaricu 1939. godine. Međutim, zbog Drugog svetskog rata rokovi su pomereni. Početkom 1950-ih Kongres je izdvojio 37 miliona dolara za izgradnju prve nuklearne podmornice.
Prvi brod na Severnom polu
Nuklearna podmornica „Nautilus“ porinuta je u vodu u januaru 1954. godine. Podmornice te vrste razlikovale su se od dizel-električnih podmornica ne samo na osnovu reaktora, nego i zbog razmeštaja prostorija, opreme i konstrukcije trupa.
Posadu „Nautilusa“ činilo je 100 mornara i 11 oficira. Podmornica je bila naoružana sa šest torpednih cevi kalibra 533 milimetra sa 24 torpeda. Maksimalna dubina zaranjanja je bila nešto više od 200 metara. Pored toga, podmornica je bila daleko od idealnog i kada je reč o buci koju je stvarala.
Podmornica je imala deplasman od četiri hiljade tona, a mogla je da dostigne brzinu do 20 čvorova.
Na „Nautilusu“ je više puta dolazilo do incidenata i to zbog nedostatka iskustva u radu sa takvim brodovima. Kada je podmornica 1957. godine pokušala da ispliva na površinu na Severnom polu, udarila je u plutajuću santu leda i tom prilikom je oštećen periskop.
Podmornica je uspela da pokori vrh planete godinu dana kasnije. „Nautilus“ je bio prvi brod u istoriji koji je samostalno stigao na Severni pol.
Tada je na podmornici izbio požar zbog zapaljenja na turbini visokog pritiska. Tom prilikom je incident prošao bez žrtava. Godine 1966. podmornica je probila deo nosača aviona „USS Eseks“ koji se nalazi ispod vodene linije.
Odgovor Sovjetskog Saveza
Prva sovjetska nuklearna podmornica B-3 „Lenjinski komsomol“ bila je brža od američke — mogla je da dosegne brzinu od 30 čvorova, a takođe je mogla da porine na veću dubinu — 300 metara. Posadu su činila 104 mornara, autonomnost samostalne plovidbe je dostizala dva meseca, dok je kod „Nautilusa“ taj pokazatelj iznosio jedan mesec.
Sovjetski stratezi su zamišljali ovaj brod kao instrument za gađanje vojnih pomorskih baza SAD pomoću nuklearnog torpeda krupnog kalibra. Međutim, kasnije su odlučili da opreme podmornicu sa osam standardnih torpednih cevi.
B-3 „Lenjinski komsomol“ je bio naoružan sa 20 konvencionalnih torpeda i šest torpeda sa nuklearnim bojevim glavama od po 15 kilotona.
Sovjetska podmornica je stupila na prvu dužnost 1961. godine. Godinu dana kasnije, podmornica je uspela da stigne do Arktika, ploveći ispod santi leda. To je bio ogroman rizik. Debljina leda iznad podmornice je iznosila i do 25 metara. Potraga u ledenim strujama predstavljala je pravi rizik. Međutim, posada se uspešno izborila sa zadatkom i 17. jula 1962. godine „Lenjinski komsomol“ je izronio u području Severnog pola.
Sovjetska podmornica je ukupno sedam puta bila na borbenoj dužnosti, učestvovala je u vojnim vežbama Varšavskog pakta „Sever“.
Komanda Severne flote je šest puta proglašavala podmornicu „Lenjinski komsomol“ „odličnom“ nuklearnom podmornicom.
Simboli epohe
Ordenima i medaljama je nagrađeno 228 članova posade, koji su u različitim periodima služili u podmornici B-3.
Međutim, u istoriji „Lenjinskog komsomola“ bilo je i tragičnih momenata. Tokom dežurstva u Norveškom moru, 8. septembra 1967. godine, na podmornici je izbio požar. Poginulo je 39 mornara. Srećom, nije došlo do eksplozije torpeda, a podmornica se vratila u bazu.
Obe podmornice — i „Nautilus“ i „Lenjinski komsomol“ postale su simboli epohe pojavljivanja snažnih nuklearnih podmornica. Vodeće vojne sile danas u svojim flotama poseduju mnogo brže i tehnički naprednije podmornice, ali ipak, sve one vode poreklo od prvih sovjetskih i američkih nuklearnih podmornica. Upravo su na tim podmornicama mornari učili da rukuju sa nuklearnim reaktorima. Nije sve uvek išlo glatko, ali danas, nakon nekoliko decenija, možemo se samo diviti hrabrosti posade koja je prvi put krenula na dužnost na nuklearnoj podmornici.
