Veliki broj ubijenih i ranjenih, policijski časovi u većim gradovima zemlje, koja od američke invazije 2003. i obaranja višedecenijske diktature Sadama Huseina nikako da se stabilizuje, onemogućavanje pristupa internetu u skoro tri četvrtine države, samo su pokazatelji razmera nemira koji su pre tri dana zahvatili zemlju.
Šta je okidač?
Leto je doba kada Iračani po pravilu protestuju, kaže novinar i diplomata Dragan Bisenić. Protesti se događaju gotovo svake godine i uvek su usmereni protiv aktuelne vlade. Međutim, kako primećuje irački novinar Ali Mamuri, sadašnje proteste ne organizuje nijedna opoziciona grupa, već su građani na ulice izašli spontano.
Rastuće siromaštvo, nejednakost, gotovo endemska korupcija, socijalni problemi, nezaposlenost i svakodnevni problemi u snabdevanju sa kojima se Iračani suočavaju, izveli su građane na ulice. Postoje mnogi delovi zemlje koji su bez električne energije, a prošle godine su mnogi delovi zemlje ostali i bez vode, objašnjava Bisenić.
„Uvek su oni koji su bili na vlasti nastojali da dezavuišu proteste vezujući ih za ostatke ranije vlasti, BAAS partiju Sadama Huseina, i na taj način su želeli da diskvalifikuju njihove zahteve koji su uvek bili usmereni protiv vlade. To ni ovaj put nije izuzetak — oni koji protestuju traže ostavku vlade i ostavku premijera Abdul-Mahdija, koji je prošle godine veoma teško izabran, uz veoma tesnu većinu“, kaže Bisenić.
Irak je četvrta zemlja u svetu po potvrđenim rezervama nafte i diskrepanca između naftnog bogatstva i načina života u Iraku okidač je za različite vrste nezadovoljstva, dodaje on.
Vladine mere
Abdul-Mahdi je obećao uvođenje mera u korist zahteva demonstranata, među kojima su posao za diplomirane studente i propis po kome će strane kompanije morati da zapošljavaju barem polovinu iračkih građana.
Predložene mere predstavljaju nešto što će zadovoljiti deo zahteva demonstranata, komentariše Bisenić:
„Takvi propisi postoje i u drugim zemljama koje sprovode takozvanu nacionalizaciju privrede. U Omanu postoji takozvani program ’omanizacije‘, koji obavezuje strane kompanije da zaposle određeni broj Omanaca, ali ne polovinu. Najveća iračka industrija je naftna industrija i upravo je u njoj moguće da država nametne određene mere. U iračkoj naftnoj industriji u velikoj meri dominira radna snaga iz Azije, zbog toga što je jeftina. U ovom trenutku to može da se učini.“
Faktor Iran
Širi kontekst iračkim protestima daje konflikt na Bliskom istoku, a poseban fokus treba usmeriti na Iran, dodaje naš sagovornik.
„Irak je veoma važna zemlja za stabilnost Bliskog istoka i uopšte arapskog sveta. Dok je Irak imao čvrstu državnu strukturu, do invazije 2003. bio je protivteža iranskim ambicijama na Bliskom istoku. Od dezintegracije Iraka i svih događaja koji su nakon toga sledili, pa sve do nastanka Islamske države, došlo je do gubitka te vrste ravnoteže i Iran se pojavio kao samostalna, ambiciozna sila, koja je uspela da svoje regionalne ambicije manje ili više, u određenom smislu, ostvari“, napominje Bisenić.
Iran, zemlja šiita, može veoma lako da kapitalizuje uticaj u Iraku, zemlji sa šiitskom većinom.
Protesti, ukoliko imaju pretpostavljenu dublju pozadinu, mogli bi da se povežu, prema Bisenićevim rečima, sa događajima iz prethodnog meseca, sa pokušajima restrukturiranja iračkih vojnih snaga.
Irak ima dualistički vojni sistem — jedan njegov deo čine vojne milicije različitog karaktera i krajnje difuznu kontrolu i ciljeve. Sa druge strane, postoje regularne snage — Zajednička operativna komanda koja je već neko vreme bez komandanta. Premijer Abdul-Mahdi pre nekoliko nedelja je preuzeo vrhovnu komandu.
„Ono što je politički zadatak već neko vreme, jeste integracija milicija u regularne snage. Postavlja se i pitanje kako će se to izvesti i da li će šiitska, proiranska grupacija steći kontrolu nad regularnim iračkim vojnim snagama. Druga vrsta zabrinutosti, koja može da postoji kod proiranskih snaga, jeste da se centralizacijom vojnih snaga onemogućava iranski uticaj u Iraku. Dakle, sa stanovišta napetosti koje postoje u vezi sa Iranom, protesti u Bagdadu i drugim gradovima mogu da nađu svoje mesto“, smatra Bisenić.
