Prema njegovom mišljenju, ukoliko Zapad odbaci Ukrajinu, njen gubitak će biti opasan presedan za bivše članice Varšavskog pakta.
U buri koja se podigla oko nepromišljenog telefonskog poziva predsednika SAD Donalda Trampa ukrajinskom lideru Vladimiru Zelenskom, može se lako izgubiti, posebno ako je reč o njenom unutarpolitičkom aspektu.
Istraga Predstavničkog doma SAD u okviru procedure impičmenta u narednom periodu će dominirati rubrikom „Glavne vesti“.
„Ipak, u tom diskursu nedostaju razmišljanja o geopolitičkoj važnosti Ukrajine i o tome na koji način će taj skandal uticati na neizvesnu budućnost te zemlje i regiona“, piše Stavridis.
Nakon sticanja nezavisnosti 1991. godine, Ukrajina je, bez obzira na svoju nemirnu političku klimu, naginjala ka Zapadu. Kijev je krenuo putem evrointegracija i postao „nevešt, ali pun entuzijazma“ partner NATO-a. Ukrajinska vojska je učestvovala u mnogim vojnim vežbama i mirovnim misijama Alijanse.
„Nekoliko puta sam dolazio u Ukrajinu i, u krajnjoj meri, bio pod utiskom od njihove armije, iako sam priznavao da je problem korupcija u vlasti“, navodi Stavridis.
Posle takozvanog „Majdana“, na Ukrajinu je, piše admiral, krenula Rusija, koristeći tehniku hibridnog rata, koji je Moskva isprobala ranije na Gruziji. Tada je Putin „zauzeo“ Krim i podržao ustanike u Donbasu.
S obzirom na to da je Ukrajina bila samo partner NATO-a, nije potpadala pod dejstvo Člana 5, prema kojem je Alijansa dužna da štiti svoje saveznike.
„NATO i SAD su, ipak, počeli da pružaju vojnu i ekonomsku pomoć Kijevu, koja je nastavljena i tokom Trampovog mandata“, podseća Stavridis.
Trampa optužuju da zamrzava upravo tu pomoć — reč je, pre svega, o isporukama protivtenkovskih raketa „Dževelin“. Pretpostavlja se da je američki lider to učinio da bi izvršio pritisak na Kijev, koji treba da istraži delatnost bivšeg potpredsednika SAD Džoa Bajdena i njegovog sina Hantera.
Tako neuspešan razvoj događaja je važan, jer je Ukrajina, kako navodi Stavridis, važna sama po sebi. Kao prvo, Ukrajina je „velika i ponosna zemlja, sa dugom istorijom nezavisnosti“.
„Bez obzira na to što je čas bila u sastavu ’ruske/sovjetske imperije‘, čas izlazila iz nje, Ukrajina je uvek imala sopstveni jezik i kulturu, a žitelji te zemlje su imali poseban pogled na svet“, ocenjuje Stavridis.
U ovom trenutku ta zemlja je, ukazuje admiral, vodeći izvoznik prehrambenih proizvoda i gvožđa. Geografski izlazi na Crno more bogato ugljovodonicima, a graniči se sa četiri članice NATO-a i, naravno, sa Rusijom. Sve to čini Ukrajinu, kako navodi Stavridis, „zemljom sa najvećim potencijalom u, po pravilu, depresivnom delu Evrope“.
Ukrajina se, kao drugo, nalazi na granici Istoka i Zapada.
„Ukrajina ne želi da bude ni prozapadna, ni proruska, mi želimo da budemo proukrajinska zemlja“, govorio je nekada autoru teksta bivši ukrajinski ministar odbrane Grigorij Petčenko.
„Cilj Amerike treba da bude upravo to: da dâ Ukrajincima geopolitički prostor, da sami mogu da odluče na koga da se orijentišu“, naglašava Stavridis.
On ocenjuje da će za Zapad „nasilno uvlačenje Ukrajine u orbitu ruskog uticaja stvoriti opasni presedan, zbog čega zemlje bivšeg Varšavskog sporazuma zabrinuto prate razvoj događaja“.
„Ako Zapad sada napusti Ukrajinu, poslaće međunarodnoj zajednici signal da velike države mogu prosto da ’odgrizu komade‘ svojih manjih suseda“, smatra autor.
On naglašava da je Zapad dužan da nastavi da pomaže Ukrajini vojno i ekonomski, da joj isporučuje ofanzivne vidove naoružanja, da priprema ukrajinske kadrove, da radi na primanju Ukrajine u Evropsku uniju i da jača veze te zemlje i NATO-a.
„Nezavisno od Trampovih motiva, njegova odluka da odloži vojnu pomoć je ozbiljan propust, jer je to podrilo veru u SAD i garancije Zapada date saveznicima, partnerima i prijateljima. Trampov telefonski poziv Zelenskom je bio užasan korak ne samo iz ugla unutrašnje politike, nego i iz ugla geopolitike“, zaključuje Stavridis.
