„Ako želite slobodu, budite ponosni na svoju zemlju“, dodao je i time bezmalo priznao da deli onu viziju sveta o kojoj je još pre pet godina govorio predsednik Rusije Vladimir Putin: „Ako za mnoge evropske zemlje suverenitet i nacionalni ponos predstavljaju zaboravljene koncepte i luksuz, istinski suverenitet je za Rusku Federaciju apsolutno neophodan uslov njenog opstanka. Želim da naglasim: ili ćemo biti suvereni, ili ćemo se raspasti. I to je nešto što i ostale nacije moraju da razumeju“.
„Globalizam je predstavljao religiju za ranije lidere, zbog čega su oni ignorisali sopstvene nacionalne interese“, nadovezaće se Tramp na ovo Putinovo upozorenje Rusiji i ostatku sveta da je suverenost država osnov njihovog opstanka.
Trampu je, takođe s govornice u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, uzvratio njegov imenjak Donald Tusk, predsednik Evropskog saveta. „Globalizam iznad patriotizma. Solidarnost ispred suvereniteta“, sumirao je portal „Politiko“ njegovu poruku. „Znam da reč ’globalizam‘ ne zvuči atraktivno. Lično, više volim reč ’solidarnost‘... U mom političkom rečniku, globalizam i solidarnost znače isto“, ustvrdio je Tusk, objasnivši zatim da pod solidarnošću zapravo podrazumeva direktno mešanje u unutrašnja pitanja suverenih država. „Ako želite da poštujete principe međunarodne solidarnosti, onda uvek treba da pomažete slabijem kada ga napadne jači i nemilosrdni. Kao u slučaju Ukrajine“.
Naravno, gotovo da ne treba ni podsećati da sličnu solidarnost Tusk nije iskazao u slučaju naše zemlje, iako je ona, za razliku od Ukrajine, zaista bila napadnuta od strane mnogo jačeg i naročito nemilosrdnog.
A kada smo već kod licemerja, treba primetiti da ni Donaldu Trampu ona nije strana. U istom govoru, naime, u kome je ukazao da postoji „podela na one koji (...) misle da im je sudbina da vladaju drugima, i na one nacije koje jedino žele da same upravljaju sobom“, Tramp je pozdravio „legitimnu“ vladu Venecuele na čelu s Huanom Gvaidom, marionetom koju je toj zemlji, umesto njenog naroda, izabrao Vašington.
Pa ipak, pitanje ostaje — kome će pripasti budućnost? Globalistima, ili patriotama? Suverenim nacijama koje brinu za sopstvene interese, ili nadnacionalnim interesima kakve predstavljaju neizabrani funkcioneri poput Donalda Tuska? I kako će izgledati svet ako dosadašnji proces globalizacije bude revidiran?
U „Novom Sputnjik poretku“ o ovim su temama razgovarali novinar i sociolog Slobodan Reljić i politički filozof Dragoljub Kojčić.
Trampove reči Slobodan Reljić tumači kao njegov „taktički pokušaj da se ’paks Amerikana‘ — koji je dosad podrazumevao poništavanje svačijeg suvereniteta osim američkog, što se nazivalo globalizmom — prilagodi novim okolnostima u kojima je moć SAD opala“.
„Ta ’nova‘ istina o patriotizmu i suverenosti“, ukazuje i Dragoljub Kojčić, „počela je da se saopštava tek kada su se pojavili vrlo snažni geopolitički konkurenti, a ne dok je premoć SAD bila na vrhuncu“.
A „prvi pobunjeni grad protiv onakvog svetskog poretka“, napominje Reljić, „bio je Beograd“. „Trampov govor u UN pokazuje da mi tada nismo bili na pogrešnoj strani istorije kao što se tvrdi. Naprotiv: suverenitet država i pravo naroda da sam rešava svoju sudbinu, nasuprot onome o čemu govori Donald Tusk, ponovo postaju preovlađujući stav u svetu“.
„Globalizam je“, dodaje Dragoljub Kojčić, „pogrešno doživljavan kao proces ravnomerne distribucije moći u svetu, benefita socijalne pravde, ekonomskog razvoja, solidarnosti... Ali naravno da nije bilo tako, nego je najveća sila, pod maskom globalizma, sprovodila svoje interese i upravljala svetom. No, stvari su krenule u drugom pravcu, i mi danas imamo velike geopolitičke promene u jako kratkom periodu, kakve čovečanstvo dosad nije doživelo“.
Dubina ovih promena može da se uoči već i kada se stanovište prethodnog američkog predsednika Baraka Obame, o „američkoj izuzetnosti“ u svetu, uporedi sa stavom koji je u UN izrazio aktuelni predsednik Tramp, u čijem je govoru Obamin spoljnopolitički savetnik Ben Rouds opisao kao „podgrejano nacionalističko đubre“. Tramp je, naime, priznao da nije samo Amerika izuzetna: „Kao i moja voljena zemlja, svaka nacija predstavljena u ovoj sali ima svoju cenjenu istoriju, kulturu i nasleđe koje je vredno odbrane i proslavljanja“.
U tom smislu, smatra Dragoljub Kojčić, „ove Trampove reči zaista mogu da predstavljaju posmrtni marš za američku izuzetnost kakvu je Obama definisao“, ali upozorava: „Postoje dve geopolitičke koncepcije u SAD. Jedna je liberalno-pomorska, koja konvergira sa globalizmom utoliko što kaže da je svaka tačka na zemaljskoj kugli značajna za američki nacionalni interes, pa se samim tim ’legitimizuje‘ pravo SAD da intervenišu gde god nađu za shodno. Druga je kontinentalna, i polazi od toga da Amerika, iako velika sila, svoje interese treba da ograniči na sam severnoamerički kontinent. Ukoliko se Tramp, makar delimično, ne bude distancirao od ove liberalno-pomorske intervencionističke doktrine, njegove reči ostaće samo prazna retorika — iako se mogu shvatiti i kao simptom nade da se zaista krenulo ovim putem“.
Napominjući da je Trampov manevarski prostor za sprovođenje programa koji je izložio u Ujedinjenim nacijama znatno sužen zbog delovanja „duboke države“ u SAD, Slobodan Reljić ukazuje i da, nasuprot tome, „postoji snažan unutrašnji pritisak u samom američkom društvu da se ostvari ono o čemu Tramp govori. Jer to je društvo u kome, uprkos silnom bogatstvu, postoji 45 miliona ljudi koji su na socijalnoj pomoći, a 70 miliona živi ispod crvene linije siromaštva. To je činjenica koja, kad-tad, mora da proizvede promenu koja se sad događa, i tamošnja ’duboka država‘ više ne raspolaže mehanizmima da je zaustavi“.
Jer, zaključuje Reljić, „istorijski procesi su neumitni, a Trampov govor predstavlja jedno obaveštenje svetu da se kreće u pravcu resuverenizacije nacionalnih država. Naravno, to sigurno neće ići jednostavno, ni u samoj Americi ni u svetu, ali to je jedini put koji stoji pred nama“.
A to je zapravo, kako kaže Dragoljub Kojčić, „put povratka principima međunarodnog prava i poštovanju Povelje Ujedinjenih nacija, koja je bila zgažena kada je započeo uspon one vrste globalizacije kakvoj sad dolazi kraj“.
