Palmer ima i literarnog dara, zanimljiv je sagovornik. Biće sa njim interesantno. Bar dok je na poziciji. Kadrovska pretumbavanja u Trampovoj administraciji su česta, smene i ostavke dešavaju se barem jednom nedeljno.
Dvanaesti izaslanik
Ipak, od rada interesantnog specijalnog izaslanika ne treba očekivati nikakav rezultat. Ne zbog samog Palmera, već što ovakav pristup nije proizvodio bilo šta konkretno.
Ako je dobro prebrojano, Palmer je od početka jugoslovenske krize dvanaesti izaslanik i posrednik kojeg je ili samostalno delegirao Vašington, ili su to činili u okviru Kontakt grupe, Kvinte, zajedno sa EU i NATO-om, ili kroz UN.
Najpre smo imali Žozea Kutiljera u BiH, zatim Sajrusa Vensa i Dejvida Ovena, potom lorda Pitera Karingtona, a sa njim i Torvalda Stoltenberga. Sve do Ričarda Holbruka i Karla Bilta. Za posebnu misiju u Hrvatskoj izabran je Piter Galbrajt, „večiti izsalanik“ u Makedoniji bejaše Metju Nimic, a oko kosovske krize su tu bili Holbruk, te Marti Ahtisari i naposletku — Frenk Vizner Mlađi. Sa spiska su izostavljeni posrednici koji su dolazili i odlazili, poput Havijera Solane, Ketrin Ešton, Roberta Kupera i Federike Mogerini, pošto nisu imali „specijalni status“, nego im je to bilo u opisu posla. Izostavljeni su i posrednici u Rambujeu — Kristofer Hil, Volfgang Petrič i Boris Majorski, jer su ključnu reč vodili Olbrajtova i Holbruk, kao i Viznerove kolege u Trojci — Volfgang Išinger i Bocan — Harčenko, jer su zastupali EU i Rusiju.
U odnosu na pobrojane, Palmer nastupa iz nepovoljnije pozicije. Kutiljero bejaše generalni sekretar Zapadnoevropske unije, Vens i Oven nekadašnji sekretari za spoljne poslove, Karington i Stoltenberg — odbrane, Bilt premijer, Ahtisari predsednik, Holbruk čovek od velikog poverenja Klintonovih i Olbrajtove, Nimic sa podrškom Vensa i Bila Klintona, a Vizner iz uticajne porodice, deo establišmenta od studija, sva vrata u Vašingtonu su mu otvorena. I svi su bili ili izaslanici američkog predsednika ili organa UN.
Palmer je na poziciji zamenika pomoćnika državnog sekretara i na Zapadni Balkan dolazi kao specijalni izaslanik državnog sekretara. Logično je postaviti pitanje: a zašto ga je Pompeo uopšte imenovao? Palmeru je, kao zameniku pomoćnika, ionako u opisu posla da radi sve ono što mu je „dodeljeno“. „Mir, stabilnost i procvat regiona“, kako se u saopštenju Stejt departmenta navodi.
Simulacija i propaganda
Pre bi se moglo reći da SAD simuliraju pojačavanje zainteresovanosti za Zapadni Balkan. Više je to propagandni potez, odgovor na rast ruskog i kineskog uticaja, nego odluka koja može doprineti suštinskim promenama.
U apsolutnom iznosu — interes ostaje isti, cilj je da se sve zemlje u regionu stave pod formalnu kontrolu NATO-a, odnosno da što pre postanu punopravne članice ove organizacije.
Cilj je i da se brljotina sa jednostranim proglašavanjem lažne države Kosovo zaokruži, potpuno legalizuje. Velikom broju ljudi u Vašingtonu jasno je da su 2008. napravili kardinalnu grešku, ali svi ponavljaju kako je „nemoguće vratiti vreme unazad“. Lakše im je da pritisnu Beograd da se saglasi sa njihovom greškom, nego da je priznaju. Priznavanje greške značilo bi i otvaranje brojnih vrlo neprijatnih pitanja.
Balkan na dnu liste
U relativnom iznosu — interes je neuporedivo manji nego ikada zato što su pretnje poziciji SAD u drugim delovima sveta mnogo veće. Tramp nijednom nije spomenuo Balkan tokom prethodne kampanje, neće mu ovo pitanje igrati bilo kakvu ulogu ni u sledećoj. Da je drugačije, bio bi imenovan izaslanik predsednika, višeg ranga i impresivnije biografije.
Palmeru vezuju ruke i nove smernice Stejt departmenta. Amerikanci jesu promenili stav o Kosovu, ali u sasvim drugačijem smeru nego što se to medijski predstavlja. Doskora, cilj je proizilazio iz Išingerovog plana, težilo se tome da lažna država Kosovo postane članica UN, da je Beograd ne mora priznavati, niti sa njom uspostavljati bilateralne odnose. Sada je cilj međusobno priznanje, kao preduslov učlanjenja u UN. Od Beograda se traži više nego ranije. Vezano za BiH ponavlja se mantra o neophodnosti promene Dejtonskog sporazuma. Opet se nema u vidu da je Hilari Klinton zbog toga dolazila dva puta u Sarajevo i Beograd, za svega dve godine (2010, 2012), drugi put čak zajedno sa Ketrin Ešton, ali da inicijativa nije donela ništa.
Kada se to manje nije moglo oposliti u prethodnom vremenu, kada se Zapadni Balkan nalazio visoko na listi spoljnopolitičkih prioriteta i kada su specijalni izaslanici dolazili sa širokim ovlašćenjima i ogromnim autoritetom, kako sada dobiti više?
Pritisci, ucene i nepristojne ponude Holbruka i Ahtisarija, ali i Klintonove bejahu neprijatni, posledice njihovog odbijanja jasne, nedvosmislene. Pa opet posao nisu završili.
Ključni problem je u metodologiji rada, koja podrazumeva postojanje specijalnog izaslanika.
Niko nije ispunio misiju
Nijedan od jedanaest Palmerovih prethodnika nije ispunio misiju onako kako su to u Vašingtonu zamišljali. Čak ni Metju Nimic — posledice nasilne severnomakedonizacije videće se brzo, isto kao i u slučaju jednostranih odluka oko Kosova.
Nekolicina njih doživela je totalni debakl. Specijalni izaslanici koje je slala ili podržavala Amerika dolazili su na Balkan sa jasnim okvirom iz kojeg nisu mogli iskakati, njihov pogled bio je i ostao jednosmeran, cilj unapred definisan. Holbruk je imao svoju ulogu u Dejtonu, isto kao i Ahtisari na Kosovu u fazi posle Rambujea, ali je bosanska kriza rešena klasičnim mirovnim sporazumom, garantne strane njegove primene su svi oni koji sede u implementacionom veću, dok se kosovska okončala rezolucijom u SB UN, uz podršku Rusije i Kine.
Kada Amerikanci govore o rešenju, oni misle na rešenje u njihovom interesu. Do kompromisa se dolazilo samo kada se od ovakvog koncepta odustajalo. A američka, ruska i kineska percepcija pretnji balkanskoj bezbednosti ostaju dijametralno suprotne.
Stabilnost Balkana zavisi i od dogovora eksternih aktera regionalnih odnosa, a to nisu samo SAD, zapadne države i međunarodne organizacije. Valjda se toliko moglo naučiti iz neuspeha svih prethodnih specijalnih izaslanika. Valjda se toliko moglo shvatiti iz uspeha diplomatskih inicijativa koje su bile orijentisane ka postizanju suštinskih kompromisa.
