Srbija je prvak Evrope! Srcem, verom i „kineskim zidom“ do „Bože pravde“ (video, foto)

Nisu obećavali ništa ni pre prvenstva. Nisu ni pred ovaj meč. Osim da su ekipa koja gine na terenu, jedan za drugog, i za dres. I da će tako biti i danas. I bilo je. Iako nije krenulo kako smo želeli. Slovenija je mnogo bolje otvorila meč, bili su siloviti u prvom setu. Moćni, jaki. Pomerili naš prijem, a prolazili blok kako god su hteli. Sumnja bi se, posle toga, uvukla i u mnogo iskusnije ekipe. Ne i u našu. Sve greške sa početka ispravili su u nastavku meča.

​Upaljena je mašina koju nije bilo šanse zaustaviti. Ne danas. Petrić je pokazao put.

„Ja se bacam i skačem na svaku loptu. Morate i vi“, bila je jasna poruka koju je poslao kapiten.

Tako je i bilo. Svi kao jedan su krenuli istim putem. Podrašačanin, Jovović, Atanasijević i neverovatni Uroš Kovačević. Zaigrali su naši moci kao u transu. Ne zna se da li je bilo lepše gledati ih kako igraju u napadu, kako se brane u polju, ili kako slave svaki poen.

Cela klupa, igrači, skauti i igrači na terenu, predvođeni ludačkom energijom selektora Bobe Kovača, skakali su do plafona hale „Bersi“, kao da slave gol u fudbalu u poslednjem minutu. I tako ceo meč. I kada se gubilo, i kada se vodilo sa po 7-8 poena razlike. Bez izuzetka. To jedinstvo, ta želja i ta privrženost ekipi je ono što nas je dovelo na presto.

​Neodoljivo je ova generacija podsetila na onu predvođenu Vladimirom Grbićem, Gerićem, Mešterom, Kovačem... Taj izraz na licu, ta sreća kada se nadmudri protivnik, kada se izblokira na mreži. Ko je gledao samo jedan poen i radost naših, mogao je da zaključi da Srbija ne može izgubiti. Da je samo pitanje vremena kada će doći ta prva meč lopta.

Podigli su naši „kineski zid“ na mreži. Dvojni blok, trojni, ili jedan na jedan. Nije ni bilo bitno. Lisinac, Kovačević i Podraščanin su bili ti preko čijih ruku se nije moglo.

​Nebeski skokovi, brzina postavljanja bloka... Na celom Evropskom prvenstvu, pa tako i danas. Toliko samopouzdanja pri svakom dodiru sa loptom i pri svakom servisu nismo imali godinama. Hrabro, sa puno rizika, a sa toliko osećaja, kada treba — zategnuti iz sve snage, a kada treba — samo mudro prebaciti loptu. Toliko iskusna igra, raznovrsna, bez srljanja, vođena srcem, a hladne glave.

Srbija je imala kapitena Petrića, koji to nosi u sebi, koji je „kolovođa“ i koji zna kada se treba smiriti, a kada se treba povući. A on je imao uz sebe takve borce i heroje koji su spremni da daju sve za pobedu. I dali su sve što je potrebno da se sa zlatom vrate kući i da ućutkaju sve kritičare i sve „neverne Tome“.

Devet utakmica, devet pobeda! Spektakularno od prvog meča sa Nemačkom, preko Francuske, do Slovenije u finalu. Zato zaslužuju da im se skine kapa i da dobiju izvinjenje od svih koji su sumnjali da ova ekipa vredi. Zato zaslužuju sutra u 20 časova 100.000 ljudi ispred Skupštine, da im se poklone i zahvale za sav ponos koji su nam dali.

​Mala Srbija je ponovo velika, i to zbog ovih momaka. Zbog njih je Pariz slušao „Bože pravde“, zbog njih ćemo moći da i u budućnosti sanjamo nove medalje i nova postolja. Zbog njih će neki novi dečaci pohrliti u sale da treniraju i sanjaju uspehe.

Zbog svega toga — hvala im do neba. Oni su heroji Srbije danas, ali i doveka!

Apsolutno zasluženo!