„Rođena sam jednom davno, u beloj palati u Beogradu, koja se i danas zove Beli dvor. Moj otac, knez regent Pavle, upravljao je u to vreme Jugoslavijom umesto svog maloletnog sinovca, kralja Petra Drugog. Pamtim miris prelepih haljina moje majke, kneginje Olge, čarobni ukus palačinki sa šećerom i limunom, odjek mojih lakovanih cipelica po crno-belom podu velikog prijemnog hola u našem domu, jurcanje po dvorskom parku sa psićem Pipijem, bezbrižna leta puna smeha, igre u našoj kući na brdu kraj Bohinjskog jezera u Sloveniji...
„A onda je u samo jednoj noći, 27. marta 1941. godine, sve prekinuto i ja sam, čvrsto držeći za ruku moju uplašenu majku, ušla u voz na Topčiderskoj stanici koji će me povesti na putovanje kroz nesagledivu buru događaja, u dugu potragu za domom i identitetom.“
Ovaj dnevnički zapis, kao lični potresni prolog, prvo je što posetioca izložbe „Jelisaveta Karađorđević: dugo putovanje kući“ dočeka na ulasku u prostor Istorijskog muzeja Srbije. Postavka koja predstavlja svojevrsni omaž kneginji Jelisaveti Karađorđević i za nju samu predstavlja jedinstveno svedočanstvo o „čudnom životu i uzbudljivoj epohi“...
„Sećam se veoma jasno te noći“, kaže nam Jelisaveta, naš ekskluzivni vodič kroz ovu muzejsku priču. „Bila sam uplašena jer je sve u kući bilo mnogo užurbano, svi su trčali, plakali i pokušavali da za nekoliko sati sve što nam treba upakuju u jedan kofer. Imala sam nepunih pet godina kada smo te noći pošli u Atinu. Za nas je od tog trenutka počeo potpuno novi život, život bez identiteta. Bila sam niko i nigde. Više nisam bila ništa.“
Kofer u koji je porodica regenta Pavla spakovala svoje stvari, kao nemi svedok jedne noći i svega što će posle nje uslediti, izložen je u Istorijskom muzeju. Na njemu pečat „Sueca“, prelaza preko kog su Karađorđevići iz Atine došli u Egipat, potom u Keniju i — u zatvor...
„Tako je počeo novi deo mog života“, kao pravi kustos, bez grča i bolne grimase, objašnjava Jelisaveta i pokazuje svoj prvi pasoš koji je dobila kao devojčica, a koji više ne vredi. „Evo, piše da je diplomatski“, pokazuje pohabanu knjižicu punu bledih pečata dobijenih na različitim granicama različitih zemalja, ali i dodaje, ne bez ponosa, da ponovo ima srpski pasoš. I državljanstvo Srbije. Ipak je uspela da se vrati u Srbiju, kao slobodan čovek.
„Nikada nisam odustajala. Tamo gde sam živela, u Americi ili u Evropi, često bih čula naš jezik na ulici. I mada nisam mogla da razumem o čemu su govorili, znala sam da je srpski. Uvek je bilo šokantno, čujem, a ne mogu ni reč da progovorim. Kad sam prvi put došla ovde, 1987. godine, nisam znala ni kafu da poručim. Htela sam na srpskom, ali nisam umela. I zbog toga sam plakala...“
Na dobrom i razumljivom srpskom, koji više nije problem ni za složenije situacije od poručivanja kafe, Jelisaveta otkriva da je kao dete bila veoma usamljena.
„Živeli smo u izolaciji i nisam imala prijatelje“, priseća se vremena provedenog u Keniji. „Ocu je bilo veoma teško, do juče regent, a odjednom se našao u zatvoru. Teško je bilo i majci, kuća je bila stara, prljava, voda takođe nečista... Da, bio je to potpuno drugačiji život u svemu. Sećam se da sam i tada često umela da zatvorim oči i pomislim: sad ću da brojim do pet i kad otvorim oči — ponovo ću biti u Srbiji, u Belom dvoru. I otvarala bih oči, i nisam bila tamo... Jako sam patila, bila sam dete, no niko to nije mnogo primećivao, imali su svojih problema...“, setno kaže naš vodič kroz izložbu i odmah uz osmeh dodaje: „Ali, to je sada gotovo, to je prošlost. Veoma sam srećna što sam uspela sve da prevaziđem i da ponovo budem kod kuće. Nisam u Belom dvoru, ali ipak sam u Beogradu, sa vama...“
Prolazimo pored vitrina u kojima su izloženi predmeti, dokumenti, fotografije. Na jednoj crno-beloj — knez Pavle i kneginja Olga. „Vidi se da su tužni“, kaže Jelisaveta.
Njeno dugo putovanje kući posle Kenije nastavlja se ponovo preko Atine, a potom Lozane, Ženeve, Pariza, školovanja u Engleskoj u internatu, u kome nisu znali ko je Jelisaveta Đorđe, kako se tada predstavljala.
„Taj internat je bio grozno mesto. Tamo je bilo veoma hladno, ja sam bila strankinja, a to Englezi baš ne vole. Tamo sam bila inkognito, nisu znali ko sam. Sve je bilo loše, ali nisam mogla da pobegnem i odem negde. Moja porodica i ja bili smo usred nigde“, priseća se Jelisaveta.
Na konstataciju da je „puna“ ruske aristokratske krvi, njeno lice se širi u osmeh, iako je odgovor na pitanje da li govori ruski — odsečno „njet“. Ne razumemo zašto plemkinja krvno povezana za carskom kućom Romanovih i plemićkom Demidov, uz nekoliko svetskih jezika, ne govori i ruski.
„Mogu ponešto da pročitam, ali ne mogu da razgovaram. Zapravo, mogu sve da kažem, ali me niko ne razume, pa me zbunjeno gledaju, kao da sam luda“, osmehuje se i pokazuje nam „dokaze“ te čvrste ruske veze: servis za ručavanje dobijen od Demivove, raskošna lepeza kneginje Romanove, Faberžeova sveska sa skicama nakita rađenog za carsku porodicu...
Tu je i slika crkve u Sankt Petersburgu (koje više nema jer su je srušili boljševici 30-ih godina prošlog veka), ikona koju je njen otac, rođen u ovom ruskom gradu, dobio na rođenju...
„Od cele moje familije samo sam ja rođena u Srbiji. Otac je rođen u Sankt Peterburgu, brat Nikola u Engleskoj, majka u Atini... Možda me je zbog toga uvek privlačilo da se vratim, ne znam, možda je to tamo negde povezano. Ima valjda nešto važno u tome gde si rođen. Srbija mi je oduvek bila opsesija, mada ne mogu i ne umem to da objasnim.“
I ta je „opsesija“ nije napuštala ni u Americi u kojoj je imala zabavan i dinamičan život. Tamo se oprobala i na filmu, bila je verena sa Ričardom Bartonom („samo tri nedelje, bio je pijanica, a ja to ne podnosim“), smešio joj se i Holivud... Sve to je bez ikakve dileme zamenila za život u Beogradu. I to — podstanarski.
„To je stvar slobode. A sloboda je da ne budete potpuno vezani za stvari. Možemo da ih volimo, poštujemo, ali ne smemo da budemo njihovi robovi. To sam davno naučila: da se ne vezujem da materijalno, za predmete. Čak ni kad su — dvorski.“
Ceo intervju sa Jelisavetom Karađorđević pogledajte u video-prilogu.
