Predstava kompanije „Ultima vez“ iz Brisela zasniva se na materijalu nastalom tokom intenzivnog istraživanja scenskog prostora. Tom predstavom koreograf Sepe Bajens daje umetnički odgovor na pitanje kako uključiti publiku u kreiranje koreografije jedne predstave.
Bajens tokom sat vremena traga za alternativnim načinom suživota koji bi uspostavio zajedništvo učesnika i publike. Odlučeno je da baš „Pozvani“ zatvore festival, jer su u okviru tog komada sublimirane glavne linije programa, i umetnička, i tematska.
Koreograf i reditelj Sepe Bajens otkrio je u razgovoru za Sputnjik da li se svi „Pozvani“ uvek „odazovu“.
„Komad nosi ime ’Pozvani‘, ali to pozivanje treba da bude shvaćeno kao vrlo otvoren poziv, s toga uvek prepuštam odluku publici da li će ga prihvatiti ili neće. Sasvim je u redu ako ga ne prihvate. Mi pozivamo, ali oni biraju. Mislim da je vrlo važno da ne forsiramo ljude. Svaka predstava je različita zato što ne postoji ista publika. Za mene su najbolje izvedbe ’Pozvanih‘ kada je predstava preusmerena na publiku. Izvodimo je zajedno sa decom, tinejdžerima i starijim ljudima. Imali smo priliku da igramo predstavu sa dvoje ljudi koji su imali Daunov sindrom. Najbolje je kada je publika neka vrsta ogledala ansambla. Što je publika više raznolika, to bolje funkcioniše. To je jedan od razloga zašto tražimo od menadžera prodaje karata da biraju raznoliku publiku. Za mene je ansambl ogledalo zajednice, a kada je publika ogledalo ansambla i zajednice, to ima najbolji ishod“, objašnjava koreograf za Sputnjik.
Može li pravo zajedništvo među ljudima različitih klasa, polova, rasa i uzrasta opstati u današnjem svetu?
— U mom radu sam pokušao da spojim različite zajednice plesom umesto replikama. Mislim da je ples univerzalan jezik. Nema potrebe da govorite engleski ili francuski ili neki drugi jezik. Ako imate telo, a svako od nas ga ima, možete da ga pomerate, možete da plešete i smatram da je veoma važno što pokušavamo da spojimo sve različitosti u „Pozvanima“. Vrlo mi je interesantno da kroz komad spajam, na primer, dete sa čovekom obolelim od Daunovog sindroma ili tinejdžera sa starijim čovekom. U našem svakodnevnom životu mi se razdvajamo i delimo. Idemo u školu koju samo pohađaju mala deca, u gimnaziji smo okruženi našim vršnjacima, tinejdžerima. Ako idemo na posao boravimo među ljudima uzrasta od 20 do 60 godina. U „Pozvanima“ mi pokušavamo da pomešamo sve kategorije. Svako ima sopstveni impuls i meni je bitno da izrežiram jednu vrstu kompozicije sa svim tim različitostima. Kompozicija je kompletna tek kada uvrstim sve te različite impulse.
Od scenografije i rekvizita ističe se samo veliki, debeli konopac. Da li ga možemo sagledavati kao stilizovan Sizifov kamen koji svi mi bezuspešno guramo i vučemo?
— Konopac je umetnički scenografski rad. U „Pozvanima“ smo sproveli istraživanje koji je cilj pozorišnog prostora i kako možemo da ga koristimo na različite načine. U klasičnom pozorištu izvođači su na sceni, a publika u gledalištu, ali za mene jedno od glavnih pitanja je bilo kako da pozorište, pozornicu darujemo publici. Mislim da je konopac odgovor na ovo pitanje demokratske forme. Kad je konopac tamo svi su deo ovog umetničkog rada. On takođe predstavlja sponu, vezivno tkivo među ljudima i vizuelno i fizički jer ga nosimo zajedno, sedimo na njemu, ali takođe od njega možemo da napravimo i konture pozornice u okviru sale. U predstavi se tim konopcem često oblikuju krugovi, a u krugu su svi jednaki. Gledam na taj konopac kao na umetničko delo, ali nezavisno umetničko delo koje sam uključio u moje probe, i to je dobro išlo. Onda smo odlučili da ga zadržimo i da pomoću njega napravimo kreaciju.
Izabrali ste ples kao umetnički izraz. Šta je to što nam savremeni teatar nudi i koje su njegovi osnovni ciljevi?
— Volim kada možete da se izrazite bez reči. Mislim da je to važna stvar. Kada sam imao 16 godina otkrio sam kako da ispričate čitavu priču bez ijedne izgovorene reči. U plesnoj predstavi je za publiku priča u njihovim glavama i za svaku osobu je različita. Ples vam dozirano dajemo, nudimo kompoziciju, koreografiju i u „Pozvanima“ sve te umetničke izraze delimo sa publikom, ali doživljaj komada će biti drugačiji za svakog pojedinačnog gledaoca. Svako ima svoju priču. Ponekad ova predstava više zaliči na tradicionalno pozorište. Kao na filmu ili u knjizi, ali i u plesu imate više različitih priča zato što svako ima svoju pozadinu i svoje asocijacije i odnos prema komadu.
