„Sledbenik crvenih“, „marš iz naše zemlje u Rusiju“, „njegovi filmovi upiru u gledaoca komunističkim prstom“ — tako je Čarli Čaplin čitao o sebi u američkoj štampi četrdesetih godina dvadesetog veka. Proslavljenom glumcu i režiseru je 19. septembra 1952. godine zabranjeno da se iz Velike Britanije, gde je bio u poseti, vrati u Sjedinjene Države.
Da je persona non grata u zemlji u kojoj je proživeo pola veka, Čarli Čaplin je saznao dok se nalazio na transatlantskom brodu za London. Tamo ga je čekala svetska premijera njegovog filma „Svetlosti pozornice“. Čaplin se radovao predstojećem događaju, a još više tome što je putovao u otadžbinu. Nije planirao da ostane u Evropi do kraja života, ali je, sticajem okolnosti, tako moralo da bude.
„Sovjetski agent“
Čaplin se našao u apsurdnoj situaciji. Njega, zvezdu sedme sile, jednog od najplaćenijih umetnika (do početka 1920. je bio najplaćeniji holivudski umetnik) optužili su za podršku komunizmu i predstavili ga skoro kao sovjetskog agenta.
Istovremeno, nikoga nije zanimalo to što je Čaplin bio biznismen sa milionskim kapitalom. Živeo je intenzivno, imao je mnogo vanbračnih afera, a sve te osobine nisu baš oslikavale tipičnog idejnog komunistu. Međutim, ono što je nedostajalo takvom „portretu“ Čaplina, oni su docrtali.
Pored toga, prisetili su se njegovih filmova o kritičnim socijalnim temama — jedan se zvao „Moderna vremena“, drugi „Gospodin Verdu“, a na kraju se ispostavilo da nijedan nema dovoljno lojalan odnos prema američkim vlastima. Čak ni film „Veliki diktator“, otvorena satira na Hitlera, više nisu smatrali tako progresivnim, jer su Čaplinov antifašizam i antinacizam, što on nije skrivao tokom Drugog svetskog rata, povezali sa simpatisanjem Crvene armije kao pobednice nacističke Nemačke.
Čaplin ni to nije skrivao. Štaviše, bio je među Amerikancima koji su sredinom četrdesetih godina zagovarali otvaranje drugog fronta i aktivne savezničke akcije SAD. Iako Čaplin nije boravio u Sovjetskom Savezu, gde je bio pozvan, ipak je bio kriv jer nije istupao sa antisovjetskim stavom. Istu „krivicu“ sa njim su delile stotine Amerikanaca, među kojima su bile svetski poznate ličnosti.
„Lov na veštice“
Sve je počelo kada se u redovima visokih američkih zvaničnika pojavio Džozef Makarti. Senator Viskonsina, koji je bio „lud“ za komunističkim tajnama, sastavljao je duge liste državnih neprijatelja, koje je pronalazio među državnim službenicima i vojnicima, a naročito među delatnicima nauka i iskustva. Sve dok nije smenjen, Sjedinjene Države je potresao „lov na veštice“. „Vešticama“ su smatrani komunisti, a komunisti su bili svi oni koji nisu bili nastrojeni dovoljno patriotski, dok je patriotizam trebalo da se potvrdi mržnjom prema Sovjetskom Savezu.
Ljude su pozivali na saslušanja, zahtevali od njih da cinkare, proterivali su iz zemlje one koji se nisu pridržavali novih pravila igre.
Strah od „međunarodnog komunizma“
I Holivud je imao svoju crnu listu, koju je dopunjavao spisak nepouzdanih. Među njima su bili pisci Artur Miler i Irvin Šo, kompozitori Leonard Bernštajn, Aron Kopland, a čak su pokušali da na tu listu uvrste i nobelovce Alberta Ajnštajna i Tomasa Mana, ali napredna javnost to nije istrpela.
Ta vremena su kasnije dobila svoj naziv — epoha makartizma, koja je označila početak Hladnog rata.
„To je bio najteži trenutak u bilateralnim odnosima između SSSR-a i SAD“, tvrdi zamenik glavnog urednika lista „Istoričar“ Arsenij Zamostjanov.
Prema njegovim rečima, ispostavilo se da je kraj četrdesetih, početak pedesetih godina prošlog veka, najnapetije razdoblje u poluvekovnoj istoriji Hladnog rata kao geopolitičkog sukoba, jer je tada taj rat prelazio u „vruće faze“.
„Makartizam je bio najupečatljivija tačka tog pritiska na sve mislioce, umetnike i biznismene, koji se nisu uklapali u antisovjetsku i žestoku antikomunističku propagandu. A što se tiče Čarlija Čaplina, on je već od 1920-ih izazivao sumnju, verovalo se da je sklon idejama socijalizma, a kasnije je sklopio prijateljstva sa predstavnicima sovjetske kulture. Ali on nikada nije bio simpatizer Sovjetskog Saveza, to se zna“, rekao je Zamostjanov.
Žrtva „treniranja strogoće“
Strahovi od „međunarodnog komunizma“ u SAD postali su posebno izraženi pedesetih godina.
Zamostjanov ističe da je to čudno, jer je početkom godine Sovjetski Savez pokrenuo borbu za svet bez nuklearnog oružja. Francuski fizičar Frederik Žolio bio je saveznik tog apela, a čak je kao podršku sastavio dokument, koji su potpisali mnogi iz SAD i Evrope.
U toj situaciji, Amerikanci su bili primorani da počnu da treniraju ideološku strogoću. A Čarli Čaplin, kome je ulaz u zemlju zabranjen, jednostavno im se našao na putu.
