Ne bi ih hutske snage zasipale raketama i dronovima, poslednji put najžešće i najbolnije po rafineriji koja proizvodi milijardu dolara dnevno.
Saudijci su već dugo deo „velike četvorke“, zajedno sa SAD, Rusijom i Kinom najviše izdvajaju za vojne namene.
Procene poznatog stokholmskog instituta SIPRI govore da je to oko 70, a američkog Instituta za strateške studije više od 80 milijardi dolara na godišnjem nivou. Poređenja radi, projekcija MMF-a je da će bruto društveni proizvod Srbije u 2019. godini iznositi 52 milijarde, Belorusije 60, Luksemburga 70.
Deseti po moći u svetu
Bilo je godina kada je vlada u Rijadu izdvajala i oko 14 odsto BDP u te svrhe, prema visini vojnog budžeta tokom 2015. su čak prestigli Rusiju. Svakako, na to je uticao i tadašnji dramatičan pad kursa rublje u odnosu na dolar, što je učinilo da ruski izdaci prilikom takvih komparacija — kaliraju, ali ni taj podatak nikako ne remeti zaključak o Saudijskoj Arabiji.
Prema indeksu sveobuhvatne vojne moći Saudijska Arabija je na desetom mestu u svetu. Državni budžet se puni zahvaljujući nafti, „Aramko“ je među šest najvećih korporacija u globalnim razmerama, sa godišnjim prihodom koji u poslednje vreme iznosi oko 350 milijardi dolara. Toliki su, inače, projektovani bruto društveni proizvodi Danske ili Filipina za tekuću godinu.
Jemenski pakao
Sa druge strane su Huti. Hutski ustanici, pobunjenici, kako ih ko već naziva, ali je još tačnije reći — hutske vlasti, sa svojim institucijama, organizacionom strukturom, (para)vojskom i legitimitetom koji dolazi od podrške šiitskog dela jemenskog stanovništva.
Saudijska intervencija doprinela je totalnoj haotizaciji stanja u Jemenu. U toj zemlji se već dve i po godine odigrava najveća humanitarna kriza na svetu, koja je u dokumentima UN i prema procenama pojedinih nevladinih organizacija već označena kao — humanitarna katastrofa.
Oksfam navodi da 10 miliona ljudi nema dovoljno hrane, među njima je 850.000 dece, 13 miliona ljudi nema pristup higijenski ispravnoj vodi. Šiitsko stanovništvo kao uzročnika nesreće vidi Rijad, što ga motiviše na otpor.
Huti kontrolišu oko četvrtine teritorije Jemena, uključujući glavni grad Sanu i najvažniji deo crvenomorske obale. Šiitski zejditi čine između 35 i 42 odsto populacije Jemena. Zainteresovanost Saudijske Arabije za dešavanja u Severnom Jemenu traje dugo, praktično od proglašavanja nezavisnosti nakon povlačenja britanske uprave.
Kontraudar Huta
U poslednjoj rundi, započetoj 2015. godine, želeći da usmerava događaje posle izbijanja krize, režim u Rijadu je koristio oko sto borbenih aviona i mobilisao više od 150.000 vojnika, a preduzeo je i široku diplomatsku inicijativu nakon koje su na svoju stranu u taj sukob direktno uključili i Maroko, UAE, Sudan...
Nekih rezultata je bilo, ofanziva Huta na Aden je zaustavljena, ali do daljih promena na terenu nije došlo.
A onda je na akciju usledila reakcija: Huti su napali Saudijsku Arabiju, najpre raketama, a zatim i dronovima. U brojnim akcijama uspeli su da pogode ciljeve, iako saudijska odbrana poseduje američki protivazdušni raketni sistem „Patriot“. Ostalo je zabeleženo da su u martu 2018. godine te rakete zakazale, jedna je eksplodirala odmah nakon lansiranja, a druga je promenila kurs i pogodila stambeni blok.
Gotovo neverovatno deluje da aparat sa tolikim budžetom i takvom premoći, nije u stanju da prikupi obaveštajne podatke i spreči napad na najveću i najznačajniju rafineriju na svojoj teritoriji. Od nje zavise navedeni prihodi korporacije „Aramko“, budžetski prilivi, visina sredstava koja će biti alocirana za vojne namene.
Jedan plus jedan jednako nula
Za Saudijsku Arabiju u ovoj računici jedan plus jedan jednako je nula. Velika nula. Upotrebili su sav svoj politički uticaj, delovali kroz Arapsku ligu i Zalivski savet za saradnju, crpeli ekonomske resurse za finansiranje skupog rata, vojno intervenisali u najopsežnijoj samostalnoj akciji u novijoj istoriji i na kraju — pretrpeli dramatičan poraz. Posle neuspeha u Siriji, gde su mnogo investirali u rušenje Bašara el Asada, drugi poraz u nizu, u kratkom roku. Jemen je za Saudijce isto što i Vijetnam za Amerikance, Avganistan za Sovjetski Savez.
Naravno, svaki poraz proizvodi političke posledice. Zato su i požurili da optuže Iran kako stoji iza hutskih napada.
Prvo, politička logika ukazuje da saudijski vojni i politički vrh ni po koju cenu ne sme priznati poraz od Huta, niti neuspeh intervencije u Jemenu. Takav korak bi ih koštao ugleda i pozicije u međunarodnim odnosima, otvorio pitanje njihovog dela odgovornosti za humanitarnu katastrofu... Takođe, pokazana slabost podstakla bi nove reakcije šiitskog stanovništva, koje naseljava istočne oblasti Saudijske Arabije bogate naftom. Šiita je u Saudijskoj Arabiji najmanje 15 odsto.
Drugo, svako pominjanje Irana motiviše na delanje barem pola Vašingtona i ceo Izrael. Za sukob sa Teheranom, politički ili vojni, relativno lako je pronaći saveznike, vojno i politički snažnije od Maroka, UAE i Sudana.
Saudijsko–iranski odnosi su tradicionalno loši, imaju i geopolitičku, i ekonomsko–energetsku, i religijsko–istorijsku dimenziju.
Pre tri godine, vrhovni saudijski verski poglavar, muftija Abdudl Aziz el Šeik zaoštrio je retoriku protiv Teherana do maksimuma, rekavši da „Iranci nisu muslimani“ i da su oni potomci zaratustrijanaca, da dele tradicije zoroastrizma, odnosno da su oni Persijanci kod kojih je islam samo površinski dekor, jedan u nizu elemenata identiteta.
U zemlji „islamske revolucije“ to je izazvalo pravu buru. Nastavilo se pogubljenjem poznatog šiitskog sveštenika Nimra Bakira i podizanjem optužbi protiv više od 30 ljudi zbog špijunaže u korist Irana. Treba li podsećati da su ubedljiva većina bili šiiti i da su svi osuđeni na smrtnu kaznu. Od izbijanja građanskog rata u Siriji napetosti na relaciji Rijad-Teheran neprestano rastu.
Rat kao „rešenje”
Danas deluje da eskalaciji nikada nismo bili bliži. U određenoj meri, za saudijske vlasti rat protiv Irana jeste rešenje. U njihovim projekcijama to se sagledava i kao potencijalna istorijska epopeja, zahvaljujući kojoj će biti zaboravljeni porazi u Siriji i Jemenu.
Za SAD i Izrael to je takođe opcija, mogućnost vođenja „proksi sukoba“, odnosno „posredničkog rata“ protiv Irana. Ukoliko bude neophodno, tu i tamo mogu se i direktno umešati, kao u Siriji, bombardujući ciljeve od strateške važnosti, ali gro aktivnosti preuzeće na sebe i sprovoditi Rijad. Uz to, ovo je i odlična prilika za zaradu: pozamašna izdvajanja za kupovinu oružja saudijskih vlasti postaće još veća, radi se o desetinama milijardi dolara, profiti su ogromni.
Posledice
Iran je već dugo, dugo na nišanu, predstavlja pretnju interesima SAD, Saudijske Arabije i Izraela. Kockice se polako sklapaju, oružani sukob je sve verovatniji. Sa njim i posledice koje donosi.
Saudijska Arabija proizvodi oko 15 odsto sirove nafte na globalnom nivou, od nje zavisi stabilnost tržišta energenata, samim tim i svetske ekonomije. Još pet zalivskih država — Iran, Irak, UAE, Kuvajt i Oman proizvode dodatnih 19 odsto.
Rijadu može delovati da se eskalacijom izbegava „vijetnamizacija“ priče o Jemenu i zaboravlja poraz u Siriji, isto kao što strukturama u Vašingtonu i Jerusalimu može delovati da će na takav način režim u Teheranu biti zaljuljan, ali ostaje otvoreno pitanje šta će se desiti ako planovi o vojnoj pobedi ostanu mrtvo slovo na papiru.
U regionalnim okvirima sledi dugoročna totalna haotizacija, koja će rezultirati crtanjem novih granica i teritorijalnom prekompozicijom: neke države će biti podeljene, druge će nastati, treće nestati, četvrte se na uštrb suseda širiti. Globalno, cena nafte vinuće se „u nebesa“, uvesti nas u novi krug recesije, doprineti političkim potresima širom sveta.
A kako sada stvari stoje, verovatnoća neuspeha je daleko izraženija nego mogućnost uspeha. Ako isti ovi saveznici nisu mogli da svrgnu Asada, kakav uspeh očekuju u Teheranu? Ako saudijska vojska nije mogla da slomi otpor Huta, kako će se pokazati protiv Iranske revolucionarne garde?
Uprkos stalnim pričama o „racionalnim izborima“ i „sveobuhvatnom planiranju“ najvažnije odluke politička rukovodstva nekada donose vodeći se neracionalnim i previđajući brojne stvari. Tako je i Austrougarska predviđala da će Srbiju pregaziti kao plitak potok. Ostalo je istorija.
Prosto upoređivanje vojnih budžeta Rijada i Teherana i parametara moći SAD i Irana nije dovoljno da bi se predvideo konačan ishod. Politika nije matematika.
