Članovi vlade američkog predsednika Donalda Trampa direktno su okrivili Iran za napad, a Tramp je najavio da je Amerika poput puške „zapeta i spremna“, ali se zatim „primirio“ i objavio da čeka da mu Saudijci kažu šta žele dalje da učini, piše u toj analizi.
Kada je državni sekretar Majk Pompeo stigao u sredu u Rijad, pet dana nakon napada, čak je i najagresivniji član Trampove vlade znatno ublažio svoje stavove i najavio da Vašington i njegovi saveznici tragaju za „mirnim rešenjem“ situacije.
U pozadini ovog složenog slučaja kao i uvek nalazi se žestoka bitka Irana i Saudijske Arabije za dominaciju na Bliskom istoku, zalivski Hladni rat, u kojem gotovo da i nema pozitivaca, navodi hrvatski list.
Današnje rastuće napetosti počele su pre nešto više od godinu dana, kada je Tramp odlučio da se Amerika jednostrano povlači iz sporazuma o nuklearnom naoružanju sa Iranom, koji je na tri godine koliko-toliko spustio tenzije u regionu.
Tramp je godinama kritikovao sporazum sa Iranom, verujući da može da postigne bolji, a prilikom izlaska iz sporazuma najavio je kako će pronaći „stvarno, sveobuhvatno i trajno rešenje“ koje bi trebalo da spreči Iran da razvije nuklearno oružje.
Nametnuo je sankcije Iranu, verujući da će Teheran time prisiliti da se vrati za pregovarački sto i pristane na ustupke koje bi potom mogao da prikazuje kao svoj veliki spoljnopolitički uspeh, no ta strategija mu se obila o glavu.
Iran je nakon američkog povlačenja iz sporazuma počeo da se ponaša sve agresivnije u regionu, verovatno kako bi demonstrirao prednosti mirovnog sporazuma, ali i kako bi obezbedio da u budućim pregovorima napušteni sporazum bude tek polazna tačka, minimum ispod kojeg se ne ide.
Veći deo agresije Iran je usmerio na najvećeg regionalnog suparnika, ujedno i najodanijeg američkog saveznika u regionu — Saudijsku Arabiju.
Iranci su odlučili da Saudijce udare na proizvodnju nafte, tamo gde ih najviše boli i gde će ceo svet osetiti posledice.
U maju ove godine neidentifikovani napadači sabotirali su četiri naftna tankera u Omanskom zalivu, od kojih su dva bila u vlasništvu „Aramka“, saudijske državne naftne kompanije.
Prema izveštaju Ujedinjenih nacija, napad su odradile izrazito dobro obučene i obaveštene snage.
Istraga UN zaključila je da je napad „morao da bude sponzorisan od strane neke države“.
Iako se verovatno radilo o iranskim specijalcima, što su tvrdili i Vašington i Saudijska Arabija, Teheran je zadržao dovoljnu distancu da može da negira bilo kakvu umešanost.
SAD su odgovorile slanjem dodatnih 1.500 vojnika u Persijski zaliv, zajedno sa izviđačkim letelicama, ratnim avionima, vojnim inženjerima i drugim snagama.
Mesec dana kasnije napadnuta su još dva tankera, ponovno bez ikakvih dokaza o tome ko su napadači.
Ubrzo je došlo i do direktnog sukoba američkih i iranskih vojnih resursa, kada je protivvazdušna odbrana Iranske revolucionarne garde srušila najmoderniji američki izviđački dron „Global Hok“ u Ormuskom moreuzu.
Tramp je dan kasnije tvrdio da je sve bilo spremno za odmazdu, odnosno napad avionima na iranska vojna postrojenja, ali da je ga otkazao u poslednjem trenutku, 10 minuta pre planiranog početka, jer su mu vojni zvaničnici rekli da bi u napadima poginulo do 150 ljudi.
Odmazda je dan kasnije izvedena sajber-napadom, bez ljudskih žrtava.
Saudijska Arabija na papiru je izuzetno moćna vojna sila, sa trećim najvećim vojnim budžetom na svetu, iza SAD i Kine, piše Jutarnji list.
Međutim, ona se u praksi pokazala kao „papirni tigar“.
U direktnom sukobu Saudijske Arabije i Irana vojni analitičari tvrde da ne bi bilo pobednika.
Iran ima dvostruko više vojnika od Saudijaca, ali iranski avioni su stari i očajnički im treba modernizacija.
S druge strane, Iranska revolucionarna garda ostavlja utisak organizovanije i motivisanije vojske.
