„Ja se svakako zalažem, i to je politika koju predstavljam, da li će ona dobiti podršku naroda ili ne, ja se zalažem za razgraničenje sa Albancima. To da imamo teritoriju koja se ne zna ko je kako tretira i šta kome pripada, to je uvek izvor potencijalnih sukoba, potencijalnih nedaća i mnogo problema. Da li ćemo u tome uspeti ili ne, to je već druga stvar. Ne zavisi od nas, rekao sam bezbroj puta, za tango je potrebno dvoje“, rekao je Vučić novinarima u Šidu 9. avgusta 2018. godine.
Pitanje statusa južne srpske pokrajine u fokusu je srpskih, albanskih, ali i međunarodnih političara već duže od dve decenije, a ovo su neki od planova koje su razmatrale srpske vlasti.
Tadićev „Plan o četiri tačke“
Bivši predsednik Srbije Boris Tadić svojevremeno je izašao u javnost sa takozvanim „Planom u četiri tačke“ za rešenje pitanja statusa Kosova, a na to šta je pod njim podrazumevao podsetio je u intervjuu listu „Blic“ 16. juna 2019. godine.
„Moj plan je podrazumevao, pre svega, zaštitu srpskih institucija na Severu Kosova, garanciju sigurnosti naše imovine i bezbednosti naših građana, model Atosa ili Lateranskog sporazuma za crkve i manastire i personalnu autonomiju na jugu. Ukratko rečeno, zaštitu svih naših preostalih interesa koji nisu predati Kumanovskim sporazumom“, rekao je tada Tadić za „Blic“.
„Manje od nezavisnosti, više od autonomije“
I poslednji predsednik SRJ i nekadašnji premijer Srbije Vojislav Koštunica imao je predlog za rešenje pitanja Kosova. Kao predsednik Vlade zalagao se za to da rešenje za KiM bude nadgledana autonomija, koja predstavlja kompromis koji isključuje sve ekstremne opcije.
„Nadgledana autonomija, za razliku od nadgledane nezavisnosti, saglasna je Povelji UN i Ustavu Srbije. Time bi bilo omogućeno Albancima da u Autonomnoj pokrajini Kosovo i Metohija upravljaju svojom vlastitom budućnošću i ostvaruju svoje ineterese“, smatrao je Koštunica, koji je bio za princip „manje od nezavisnosti, više od autonomije“, što je maksimum koji pokrajina može da dobije, a predlagao je i model Hongkonga i Olanskih ostrva.
Komentarišući medijske navode o poređenjima Hongkonga i Kosova i Metohije, predsednik Srbije Aleksandar Vučić danas se zapitao da li bi to značilo da bi trebalo da iznajmimo teritoriju na 100 godina.
„Ko će da to prihvati i s kim ste razgovarali od Albanaca koji već imaju neiznajmljenu teritoriju, koju su dobili za vreme vašeg mandata?“, zapitao je Vučić.
Dodao je da je odgovorio na ovakav način kako bi se video besmisao takvih predloga. Besmisao tog predloga ilustrovao je činjenicom da u Hongkongu žive Kinezi, a na Kosovu i Metohiji 93 odsto stanovništva čine Albanci, a ne Srbi.
Đinđićeva federalizacija
Pitanje Kosova bilo je u fokusu srpskog premijera Zorana Đinđića, koji je ubijen 12. marta 2003. godine. Jednu od ideja izneo je i u svom poslednjem intervjuu novinaru „Dveri srpskih“ u Banjaluci 21. februara 2003. godine, kada je naveo nekoliko faza koje je smatrao neophodnim u procesu rešavanja pitanja Kosova.
„Znači, prva faza je stvaranje u svetskom javnom mnjenju raspoloženja da se ta tema pokrene, druga faza je da izađemo sa nekim svojim idejama kako to pitanje može da bude rešeno. Vrlo jednostavna ideja je da federalizacija Kosova i Metohije predstavlja ono što će omogućiti da Srbi na KiM budu priznati kao konstitutivni narod, koji će imati svoje institucije u okviru zajedničkih institucija. A mi bismo onda, kao Srbija, dali vremena takvom Kosovu da profunkcioniše ako može. Ako ne može, idemo dalje. Ako Albanci ne žele da Srbe tretiraju kao ravnopravne i kao jednu nacionalnu zajednicu, a ne nacionalnu manjinu, onda da vidimo šta“, rekao je Đinđić.
Razgraničenje i „Atoski model za srpske manastire“
Za Dobricu Ćosića, akademika i prvog predsednika Savezne Republike Jugoslavije, kažu da je prvi otvorio pitanje Kosova i otvoreno se zalagao za podelu južne srpske pokrajine. U knjizi „Kosovo — 1966-2013“, koju je priredila piščeva ćerka, a obuhvata navažnije tekstove koje je o Kosovu Ćosić ispisao u pola veka, u delu „Predlog za životnu koegzistenciju albanskog i srpskog naroda“ se navodi:
„U vidnom polju racionalnog okončanja kosovske tragedije ne postoji ni teže ni bolje rešenje za životnu koegzistenciju albanskog i srpskog naroda, ni pouzdaniji put ka trajnoj konsolidaciji balkanskog prostora, od teritorijalnog razgraničenja između Albanaca i Srba na Kosmetu. Odgovornost za budućnost nalaže danas Srbima i Albancima da vekovnu bitku za Kosovo reše sporazumom, poštovanjem prava i jednih i drugih i da osvetu zamene saradnjom“.
Ćosićev predlog mogao bi se svesti na nekoliko tačaka — teritorijalno razgraničenje Albanaca i Srba na KiM treba da počiva na kompromisu istorijskog i etničkog prava, a osnova teritorijalnog razgraničenja trebalo bi da bude demografsko stanje pre albanskog secesionističkog ustanka i agresije NATO na Srbiju i Crnu Goru. Takođe, razgraničenje treba da se zasniva na punoj ravnopravnosti i poštovanju svih ljudskih i nacionalnih prava, dok srednjovekovnim manastirima Pećka patrijaršija, Dečani i Devič, nakon povraćaja nacionalizovanih zemljišta i šuma, treba dati samoupravni položaj i prava po Atoskom modelu.
