Напуштени храмови

У ноћи када се запалило срце Француске, катедрала Нотр Дам, чуло се мишљење и да се црква сама запалила: где нема верника, ни црква није потребна. Можда се чини да су ове речи сувише оштре, али статистика све говори: У Немачкој је пусто више од 10.000 протестантских храмова, Англиканска црква сваке године затвара по 20 цркава, док је у Данској око 200 напуштено. У Норвешкој, од 3.000 храмова, само је 1.200 отворено. Ништа боља ситуација није ни у Шведској.

Ни у Католичкој цркви није ништа боље. У Француској се сваке године затвара неколико десетина цркава, У Немачкој је последњих 10 година затворено 515 храмова, а та тенденција се наставља. Посебно тешка ситуација је у Холандији: у наредних 10 година биће затворено 2/3 католичких цркава у тој земљи.

Ресторани, спортски терени, хотели, библиотеке

Судбина напуштених храмова је заиста трагична: продају их, руше, мењају им намену. Многи постају хотели, казино, кафићи, продавнице, а они најсрећнији се преуређују у библиотеке, болнице, концертне сале, музеје, уметничке галерије...

У Бриселу, на пример, Црква Светог Павла је претворена у школу за циркуске уметнике. У цркви Мартиникирхе у Билефелду је елитни ресторан, Црква Светог Јосифа у предграђу Амстердама постала је прихватилиште за мигранте, док је Новоапостолска црква у Офтердингену постала кућа једне породице.

У Немачкој није необично да се храмови стављају на аукцију и да их може купити било ко. Тако је лутеранска црква у Хамбургу Капернаумкирхе постала и џамија. У Великој Британији је такође католичка церква у Кобриџу (Светог Петра) била продата исламској заједници.

У Цркви Светог Игнатија данас се налази највећа џамија у Холандији. Истина, и пре него што је црква променила конфесију, била јој је промењена намена. Прво је била продавница, па хостел.

Хришћанин на четири точка

Ситуација у Европи умногоме подсећа на оно што се дешавало у СССР-у, па и у СФРЈ после доласка комуниста. Разлика је само што се то тамо радило насилним путем, а на Западу је у питању природни процес.

Постоји традиција, али не и сами верници. Вера је постала неки факултативни, допунски елемент. Једноставније је седети на интернету, него седети на миси.

У читавом овом религиозном безнађу које влада Европом, остале су две државе које су прешле у другу крајност. Веру су идентификовале са националним идентитетом. У питању су Пољска и Хрватска.

Има ли атеизам будућност?

Ситуација у Европи умногоме подсећа на оно што се дешавало у СССР-у, па и у СФРЈ после доласка комуниста. Разлика је само што се то тамо радило насилним путем, а на Западу је у питању природни процес.

У Европи сада постоји и проблем миграната који имају јасну представу о свом неевропском идентитету и учвршћују је помоћу ислама. Зато дошљаци имају јачу веру од просечног становника Европе. Локално становништво као одговор на овај културни талас који је туђ Европи реагује и на религиозан начин, активизирајући религиозни живот.

Људи се враћају религији. Међутим, та религија добија потпуно другачији облик. Раније се знало да верник треба да иде на литургије, религија је била колективна, социјална, а данас је то потпуно другачије. Људи верују, али по своме. Човек може да буде и крштен, али да не иде у цркву.