Navijači Zvezde su maštali o reprizi meča iz 1992. godine. Verovali su da može da se rodi neki novi Savićević. Da oduševi Evropu, a Bavarce na terenu veže u čvor. Ali to se moglo u neko drugo vreme, kada nije novac završavao bar sedamdeset odsto pobede, a ostatak igrači na terenu. Bajern je sila svetskog fudbala i jedan od pretedenata na trofej LŠ. Zvezda je u istoj grupi, u istom takmičenju i treba da se raduje ovakim mečevima, da raste, uči i bori se. A to je i radila. Bajern je odigrao utakmicu kao iz udžbenika. Od prvog do 95. minuta. Tim sačinjen od zvezda delovao je kao vojska i kretao se formacijski napred i nazad na terenu svakog minuta utakmice. To je ono što pokušavaju sve ekipe na svetu, ali uspeva tek desetak.
Svesni svoje snage, krenuli su ka golu Borjana, kroz sredinu, preko krila i levog i desnog. Munjevito su menjali odluke. Njihovi vezni igrači su u svakom trenutku imali tri rešenja, nekada i više. Da je protivnik bila neka manje srčana ekipa, ovakvu utakmicu bi dobili sa 7-8 golova razlike.
Sinoć su, iako svesni koliko su na daleko višem novou od našeg šampiona, strepeli.
Tražili su taj drugi gol očajnički i pokušavali na sve načine da dođu do njega. Jurili napred, mleli protivnika, driblali, šutirali, centrirali, ali nije im se dalo. Kada bi i uspeli da izgrade dobru poziciju, isprečio bi se neverovatni Borjan, koji je ko zna koji put pokazao da je među najboljim golmanima u Ligi šampiona.
Videlo se da su se uplašili, jer su svesni da samo jedna lopta, jedna greška, može da baci u vodu sve dobro što su zidali. I samo ih je čudo spasilo od toga. Videli smo dobro organizovani napad Zvezde, ali je šut Marina proleteo pored leve stative golmana Nojera. Pitanje bi bilo da li bi veliki Bajern uspeo da iščupa sva tri boda da je tada došlo do izjednačenja, iako je po svemu prikazanom to poptuno zaslužio. Zato se i videlo veliko olakšanje na licu legende nemačkog fudbala Levandovskog, kada je uspeo nekako da ugura loptu za vođstvo od 2:0 tek u 80. minutu.
Zvezda nije mogla da očekuje bodove na Alijanc areni. Neće moći ni Totenhem, prošlogodišnji finalista Lige šampiona, a ne naš prvak. Ali ono što jeste mogla, to je da ne proda kožu jeftino. Da pokaže zube, da se bori, da ostavi srce na terenu i da ako već treba da gine, da to uradi časno. A to je i uradila.
Možda Milojević nije planirao da se igra na 35 metara od gola Borjana skoro cela utakmica. Da Pavkov, naš najistureniji igrač, bude više na svojoj polovini nego na polovini protivnika. Ali neverovatni Nemci su nas baš na to naterali. Fantastični Tijago je imao 92 odsto tačnih pasova u utakmici u kojoj njegov tim napada sve vreme. Njegova utakmica je bila u rangu najboljih Ćavijevih u dresu Barselone. Teško je bilo izneti loptu napred. Malo je bilo igre na njihovoj polovini, ali pred našim golom se ginulo na svaku loptu.
Poslednjim atomima snage Zvezdini igrači su uspevali da izbace loptu iz nogu magičnog Kutinja, Levandovskog, Perišića i ostalih. Ako jedan ispadne, drugi je bio tu da blokira, da zasmeta. Zato su Nemci šutirali čak 16 puta izvan gola. Zato su 11 puta bili blokirani prilikom šuta. Zato su od neverovatnih 108 „opasnih napada“ po statistici UEFA realizovali samo tri. A takva igra protiv evropskih giganata pokazuje ogromnu želju, volju i trud, ali i da nismo zalutali u najjače evropsko takmičenje. Upravo to su izabranici Milojevića i pokazali sinoć.
Zvezda sledeći meč igra 1. oktobra sa bratskim Olimpijakosom na stadionu „Rajko Mitić“ i to je prava prilika da se naplati škola plaćena u Minhenu.
Olimpijakos je prvi meč odigrao nerešeno rezultatom 2:2 sa Totenhemom i osvojio je prvi bod u grupi B.