U junu 2013. godine, Snouden je predao novinama „Vašington post“ i „Gardijan“ niz tajnih dokumenata o programima praćenja specijalnih službi SAD i Velike Britanije na internetu. Snouden se uputio u Hongkong, a zatim u Moskvu, gde je neko vreme proveo u tranzitnoj zoni na aerodromu Šeremetjevo. Rusija je odobrila Snoudenu privremeni azil u trajanju od godinu dana, uz uslov da prekine svoje aktivnosti protiv SAD.
U avgustu 2014. godine Snouden je dobio trogodišnju dozvolu boravka, koja mu je omogućavala da putuje ne samo po Rusiji, nego i u inostranstvo. U januaru 2017. godine Snoudenu je produžena dozvola boravka do 2020. godine.
Kako piše u svojoj knjizi, stigao je na aerodrom Šeremetjevo 23. juna 2013. godine u pratnji novinarke i saradnice „Vikiliksa“ Sare Harison, koja je pružala podršku Snoudenu za vreme njegovog boravka u Hongkongu.
Na pasoškoj kontroli, graničari su saopštili Snoudenu da „postoje problemi sa pasošem“, a zatim su ga odveli „u jednu od elegantnih biznis sala na aerodromu, u zonu biznis klase ili prve klase, gde su putnici opušteno sedeli na elegantnim foteljama“.
Snoudena i Harisonovu su sproveli hodnikom „u svojevrsnu konferencijsku salu, gde su sa stolom sedeli muškarci u sivom. Na čelu je sedeo stariji muškarac i rekao im je da sednu nasuprot njega.
„Radi za nas“
„Pročistio je grlo i predložio mi na prihvatljivom engleskom ’cold Pitch‘, kako se to naziva u Centralnoj obaveštajnoj agenciji (CIA). To je predlog strane obaveštajne službe koji se može definisati kao ’dođi i radi za nas‘. Kao nagrada za saradnju predlažu se razne mogućnosti. Znao sam da mu ne mogu dozvoliti da završi. Ako odmah ne upadnete u reč saradnika strane obaveštajne službe, kasnije, u određenim okolnostima, ne igra nikakvu ulogu ako na kraju ipak odbijete njegov predlog, jer vam oni mogu uništiti reputaciju prosto širenjem snimka koji svedoči o vašoj neodlučnosti“, piše Snouden.
Prema rečima bivšeg agenta, on je u tom momentu razmišljao o „skrivenim uređajima za snimanje i pažljivo je birao reči“. Rekao je da nema nameru da sarađuje sa njima, niti sa bilo kojom obaveštajnom službom. Zatim je predložio sagovorniku da na licu mesta pregledaju njegovu torbu, rekavši da tamo nema ništa što bi moglo da im pomogne.
Međutim, muškarac u odelu je na to odgovorio da „to nikada ne bi učinio“ i da „prosto želi da mu pomogne“. Želeo je da utvrdi koji je cilj Snoudenovog putovanja, a kada je čuo da Amerikanac namerava da putuje preko Kube i Venecuele do Ekvadora, saopštio mu je da je njegov pasoš poništen.
Nakon što se Snouden uverio da su informacije o poništavanju pasoša tačne, i da ga je „sopstvena vlada ostavila u Rusiji“, njegov sagovornik ga je pozvao da priđe prozoru u hodniku.
Prema rečima Snoudena, ispod prozora je bila najveća grupa novinara koju je ikada video. To je bio „impresivan šou, koji je verovatno inscenirao FSB, a možda i nije, ali je verovatno nešto između“, piše Snouden.
Sagovornik ga je pitao da li Snouden želi da mu saopšti „bilo kakvu informaciju“.
„Snaći ćemo se“, odgovorio je Snouden, nakon čega je čovek u sivom odelu rekao da se nada da neće zažaliti zbog svoje odluke.
Nakon toga je napustio prostoriju.
„Proveli smo 40 biblijskih dana i noći na aerodromu“, piše bivši agent u svojim memoarima.
Za to vreme se obratio vladama 27 zemalja da mu pruže azil, ali su ga sve odbile. Nijedna od tih država nije bila spremna da se suprotstavi pritisku Amerike, zaključuje Snouden.
Ministarstvo pravde SAD podnelo je ranije tužbu protiv bivšeg saradnika američkih bezbednosnih službi Edvarda Snoudena, zato što je poznati uzbunjivač objavio memoare pod nazivom „Dosije“ (original „Permanent record“). Oni smatraju da je Snouden na taj način prekršio obaveze o neotkrivanju informacija.
