Krenuli smo u daleku Kinu spremni, naoštreni, raširenih krila. Kako i ne bismo? Svi na okupu, vrelo leto na Kopu. Trening, uigravanje, druženje... Znaju se pravila, znaju se zahtevi Đorđevića, zna se šta nas je dovelo do pozicije viceprvaka sveta, Evrope, Olimpijskih igara... Zna se i šta nam treba za stepenicu više. Za korak napred. Za dugo čekano zlato. I znamo da sve to imamo. Igru, srce, strategiju, znanje. Iskustvo da mudrujemo. Mladost da se „pobijemo“. Ambiciju da pokorimo svet. Sve što je potrebno je tu. Više od toga bi bilo i nefer poželeti. Svi su nam gledali u leđa. I ti Španci i Argentinci, koji su igrali finale. Čak i ti Ameri, školovani u NBA. I oni su drhtali od nas. S razlogom! I mi bismo od njih, da je Popovič poveo „drim tim“. Ovako... Mi smo bili ti. Ti koji „progutaju“ protivnika dok je još tunelu, a onda na terenu samo izvrše „egzekuciju“.
Srpski „drim tim“
Ko se bavio sportom, zna kako je izađi na megdan jačem. Kad si svestan da je sve što znaš — malo. Da onaj prekoputa zna više. Zna bolje. Da iako daš 120 odsto svojih mogućnosti, opet nije dosta. Tada ne misliš o pobedi. Pošten i častan poraz je najdalja misao.
I kada smo dominirali nad svetom, dizali trofeje, recimo 1998. i 2002. godine, nije bilo tako. Tu prednost su imali drugi. Sad je trebalo da mi budemo taj „drim tim“ koji će „počistiti“ sve do finala. A tamo... Sa divom iz Amerike... Pa da pokažemo da bez svojih najjačih nemaju šta da traže protiv ovakve Srbije.
Bogdan Bogdanović, jedan od najboljih igrača Evrope, sa dve godine iskustva u NBA, Nemanja Bjelica, bivši najbolji igrač Evrolige, takođe u Americi. Boban Marjanović, Miroslav Raduljica i najbolji centar najjače lige, čudesni Nikola Jokić ― centri koji bi i u američkoj ekipi igrali bitne uloge. A onda njima dodate Lučića, Gudurića, Milutinova, Jovića, Micića, Simonovića ― evroligaše sa sjajnim sezonama.
Uz sve to i sve individualne kvalitete, potpuna podređenost timu. Apsolutna. Kao i uvek kad je ova ekipa na okupu, otkad je vodi Saša Đorđević. Uspeo je Sale što i veći treneri godinama pre njega nisu. Izbacio je sujetu, ohladio glave, okupio ono najbolje što Srbija ima. I to ne na silu, nego probudivši u njima ono što je krasilo njegovu generaciju, koja je osvojila sve što se moglo osvojiti. Ponos igre za dres Srbije. Sreću zbog časti da baš ti budeš onaj koji predstavlja svoju zemlju.
Spremni za balkon...
To se kod „orlova“ videlo na svakom koraku. Na svakom novom okupljanju. Na spremnosti da leto provedu u sali, ne na moru. Da između porodice, devojaka i slobodnog vremena biraju da baš za te saigrače i zastavu Srbije liju znoj, da rizikuju povrede, ugovore, milione. I da ponosno odu na prvenstvo i vrate se još ponosniji. Istrošeni. Emotivno i fizički. Ali ponosni. I punog srca i mirne savesti. Pravo pred balkon i pred 100.000 ljudi.
Verovali su da mogu. Radili na tome. Verovala je i cela nacija.
I mogli su... Niko ne može da kaže drugačije. Bili su tim od prve pripremne utakmice. Na prvenstvu pokazali svu snagu protiv autsajdera. Igrali na svaku loptu, kao da je finale. Zato su i imali najbolji start u istoriji SP kada je razlika kojom su pobeđivali bila u pitanju. Veću i od one koju je pravio „drim tim“ kada ih je vodio legendarni Šakil O’Nil. Ne deluje realno, ali da... Baš tako su igrali naši momci. Lepršavo, nesebično, imali 31 timsku asistenciju u proseku, mnogo oduzetih lopti i skokova, a stizali da sjajnim potezima pridobiju i kinesku publiku, koja im je skandirala, navijala za njih, zviždala sudijskim greškama zajedno sa našim ljudima koji su se uputili u daleku Kinu da prate visok let „orlova“. Nisu vest bile pobede Srbije, već način na koji smo dolazili do njih. Utrkivali su se mediji, posebno američki, ko će bolje da opiše način na koji igraju ovi iz „zemlje košarke“.
Nenamireni dugovi
A onda hladan tuš. Španija. Znali smo da neće biti lako. Da će biti pravi derbi. Igrali smo ga nekoliko puta u poslednjoj deceniji. Bilo je vreme da se namire neki stari dugovi. Odličan trenutak za to. Ali...
Ceo naš sistem počeo je da koči, umesto da ubrzava. Kao motor kad ostaje bez ulja. Teško u napadu, još teže u odbrani. Lopta kao da je stala... Nije htela ni do saigrača, ni u koš. Bolno je bilo prizemljenje, ali bar nije bio kraj. Ipak, niko se nije nadao da je i kraj tako blizu, odmah tu, iza ćoška. Ista priča, „ista“ utakmica, samo drugi protivnik. I mnogo veći ulog. I opet isti epilog.
Tim i u porazu
Šampioni se pokazuju kad je to najteže. Bogdan je to bio. Tim nije. Nije bio šampionski. Ali jeste do samog kraja bio tim. Ostali su ujedinjeni i posle neuspeha. Mnogi kažu i debakla.
Vasa Micić je ostao bez majke, ali je do kraja stajao uz saigrače. Jer je deo tima. I kad se pobeđuje i kada se gubi. Oni su dali sve što su mogli u ovom trenutku. Bilo je malo ― jasno je svima. Moralo je više. Moglo se više.
Zaslužili su ovi momci da budu bolji nego što su bili. Zašto nisu, možda odgovori vreme.
Svakako ostaje tuga. Gorak ukus zbog propuštene prilike da svoja imena ispišu zatim slovima. Što je trofej podigao Rudi Fernandez, iako je bio „namenjen“ njima. Kao možda nijedan pre.
Boleće ih poraz... Proganjaće ih kroz karijere, kroz život... Vraćaće se filmovi svih trojki koje su im ubacili Kampaco, Skola... Svih promašenih sa naše strane. Svih neuhvaćenih lopti...
I pitanje ― zašto baš sad... Kad smo bili zreli za najviši let.
Ostaje žal...
