Posle gostovanja u nekoliko desetina svetskih gradova, projekat pod generičkim naslovom „Remote X“, koji se uvek preformuliše u skladu sa tim u kom se gradu izvodi, dolazi u Beograd. On će prvi put biti izveden u danu Prologa, a zatim i svakog dana tokom trajanja 53. Bitefa, i to zato što se u njemu prepliću obe zlatne niti glavnog programa — i umetnička i tematska.
U projektu se publika ne utapa u scensku situaciju, već je, u nedostatku izvođača, sama stvara, mada ne u potpunosti samostalno. Prateći uputstva iz slušalica, gledaoci kreću u šetnju Beogradom, od jedne do druge znakovite lokacije koje su izabrali autori. Oni istovremeno imaju snažan, čulni doživljaj bivanja u zajednici i mogućnost da o njemu sami za sebe kontempliraju. Glas iz slušalica navodi nas da razmišljamo o tome poznajemo li grad u kom živimo, da li se bolje osećamo u grupi ili van nje, kako se snalazimo u zajednici, da li kroz život idemo sami, ili nas vodi neki nadređeni mehanizam.
Uoči prvog izvođenja ovog neobičnog performansa, reditelj Anton Rouz otkrio je za Sputnjik koliko je naša prestonica inspirativna za predstave poput ove njegove.
„Bojim se da čak nismo u mogućnosti da iskoristimo svu inspiraciju koju smo ovde dobili. Previše je zanimljivih mesta. Očigledno je da u Beogradu postoje prelepe lokacije i veliki izazovi kao što je saobraćaj, koji je nama vrlo interesantan, pošto je suština naše predstave da navigacijom vodimo ljude kroz grad. To je bio izazovan aspekt, za koji se ispostavilo da je vrlo produktivan. Meni se to veoma svidelo, iako se verovatno ne sviđa toliko ljudima koji ovde žive“, objašnjava Rouz za Sputnjik.
U vašem projektu publika su glumci, a grad je pozornica. Šta želite da nam poručite takvom neobičnom postavkom?
— U suštini, drugu perspektivu i različit pogled na vaš grad, ili bilo koji drugi grad. Imate svoj doživljaj grada, a pokušavate da nađete novu perspektivu sagledavanja. Da vidite grad kao predstavu, da ga iskoristite kao scenografiju komada i to u velikoj meri menja vašu vizuru.
Pogledajte trejler predstave Antona Rouza:
Postoji li danas više individualnost ili smo svi programirani po istom principu?
— Mislim da živimo u vremenu neke sulude individualnosti. Ljudi su vrlo različiti, ali u isto vreme očigledno postoje stvari koje mi svi radimo na vrlo sličan način, čak i ako nemamo svest o tome. Nekad je veoma iznenađujuće koliko na kraju svi manje-više identično reaguju na mnoge stvari i isti okidači sve nas pokreću na isti način. Nekad na dobar, nekad na loš, ali je uvek lepa i produktivna ta refleksija.
Susret sa tom veštačkom inteligencijom navodi grupu da sama na sebi sprovede eksperiment. Hoće li nas veštačka inteligencija prevazići i poraziti kao ljudska bića?
— Veliki sam fan filma „Terminator“, ali u isto vreme sam prilično siguran da u realnosti nećemo iskusiti takav ishod. Suština je da smo mi svi učesnici jednog velikog eksperimenta i nisam siguran kako će se to završiti.
Na koji način se donose zajedničke odluke i koga mi, zapravo, sledimo, kada nas vode algoritmi? Da li smo i u životu prepušteni centrima moći, koji danas razmišljaju umesto nas? To su pitanja koja sam performans nameće, ali kako Vi kao reditelj odgovarate na njih?
— Uvek uzimam za primer kako algoritmi poboljšavaju moj kvalitet života, a ponekad sam u isto vreme u strahu da moji instinkti ili veštine mogu da se uspore, pošto toliko stvari kompjuter može da završi umesto mene. Koristeći intenzivno elektronsku poštu u prethodnih par nedelja shvatio sam da mi računar nudi da sam završi rečenicu koju sam ja započeo. U isto vreme je veoma olakšavajuće, a sa druge strane stanem i zapitam se — da li treba to prepustiti mašini. Ali to je ta neprestana borba koju živimo. I ja budem lenj s vremena na vreme, moram priznati.
Kako vidite savremeni teatar? Pozorište bez glumca, eksperimente poput ovog vašeg... Kakva je budućnost pozorišta i umetnosti uopšte?
— Ne mislim da je ovo nužno forma koja se na neki način takmiči sa klasičnim teatrom, ili u smislu da će isključiti jedan od pravaca u pozorištu. Na kraju krajeva, umetnost je ono što osećaš da treba da ispoljiš i mogućnosti da to ispoljiš, kao tim ili reditelj. Mislim da se sve svodi na isprobavanje različitih formi koje nam otvaraju nove horizonte teatra, otvaraju nove horizonte i nama kao kreatorima i rediteljima, a i publici. To je vrlo interesantno i vrlo produktivno. Na kraju, uvek nam je potrebno da gledamo nešto, ali dok god je interesantno, inovativno i novo, mene ne zanima koja je forma.
A savremeni svet i nas kao pojedince u njemu? Koliko se političke prilike odražavaju na umetnost?
— Uglavnom sam bio optimista po tom pitanju, ali moram da priznam da mi cela ova polemika oko klimatskih promena ne izbija iz glave… Kao i svi ostali, upućen sam na medije, slušam vesti, manje-više. Da, političke tenzije su, nažalost, snažno povezane sa umetnošću. Nadam se najboljem, mada sam u poslednje vreme mnogo pesimističniji, nego što sam bio pre, po pitanju globalne situacije.
Da li danas umetnici imaju dovoljno slobode?
— Kao umetnik moram da priznam da je inspirativno, nažalost, kada stvari ne idu kako treba. Ne smatram da je umetnost neophodna, ali svakako pomaže ljudima da se nose sa svim teškoćama. Velika umetnička dela inspirisana su velikom patnjom. A velika umetnost, možda, motiviše na mirnije i pozitivnije sagledavanje stvari na kraju. Politički problemi mogu da iznedre velika umetnička dela.
