Tokom gotovo punih sedam godina bio je učesnik i svedok brojnih susreta na najvišem nivou, sklapanja brojnih ugovora i sporazuma na političkom i ekonomskom planu. Zato smo ga, u razgovoru vođenom samo dan pred povratak u Beograd, zamolili da sumira rezultate boravka u ovoj prijateljskoj zemlji i da oceni aktuelne srpsko-ruske odnose.
— Ako je reč o političkim odnosima, ocenjujem ih kao vrlo stabilne, prijateljske, u duhu strateškog partnerstva i uzajamnog razumevanja i poverenja. U ovom anarhičnom i nepredvidivom svetu, to je danas veliko dostignuće. To nije ništa posebno novo, imajući u vidu da iza nas stoji viševekovna bliska srpsko-ruska, pre svega politička, diplomatska, vojna, kulturna i duhovna saradnja. Rusija pruža snažnu podršku teritorijalnom integritetu Srbije, kao i podršku u svim međunarodnim organizacijama i forumima. Srbija, sa druge strane, nastavlja da neguje istorijsku tradiciju tih odnosa, o čemu svedoči i nepridruživanje sankcijama protiv Rusije, kada su to činili i nekada bliski ruski saveznici. Naravno da se može ići u jačanje saradnje, pre svega ekonomske, što je za nas vrlo važno. Naš izvoz u Rusiju realno može biti veći. I srpske, pre svega građevinske, ali i druge kompanije, mogle bi imati više prostora za svoj rad. Tim pre što naši građevinari grade vrlo kvalitetno. U interesu obe zemlje i oba naroda bilo bi jačanje kulture i naučne saradnje. Naravno, i informativne saradnje. Srbi i Rusi relativno malo znaju jedni o drugima. Naročito Rusi o nama imaju skromna znanja. Imam u vidu, naravno, širu publiku, iako je odnos te publike prema nama prijateljski i srdačan.
Šta je to što smatrate najvećim uspehom u svojoj diplomatskoj praksi?
— U Moskvu sam stigao 14. januara 2013. godine, a odlazim 15. septembra 2019. godine. Pored Ruske Federacije, sve to vreme, obavljao sam i dužnost ambasadora na nerezidencijalnoj osnovi u Kirgiziji, Tadžikistanu, Turkmenistanu i Uzbekistanu. Meni je teško da iz ove vremenske „blizine“ ocenjujem svoj rad. Vreme će biti najbolji sudija. Nastojao sam da proširim krug naših veza i kontakata izvan usko diplomatskih i političkih dimenzija, iako je to, naravno, bilo prioritetno. Smatrao sam da treba isto tako raditi i na drugim poljima, ne samo na ekonomskom, nego i na humanitarnom, kulturnom, naučnom i informativnom; što je širi krug kontakata, to je i dublje razumevanje. Sa posebnim pijetetom se sećam neverovatnog odziva Rusa za vreme poplava u Srbiji 2014. godine. To je bilo veoma dirljivo. Ljudi su dolazili i danju i noću. Ambasada u Moskvi je tada u budžet Srbije prenela više od pola miliona evra u novcu i sa tri aviona Ministarstva za vanredne situacije je otpremila prikupljenu humanitarnu pomoć. Srećan sam što smo u strogom centru Beograda otkrili veličanstven spomenik ruskom caru Nikolaju Drugom, što je na Kalemegdanu otkriven spomenik srpskim i ruskim herojima Prvog i Drugog svetskog rata, i što smo, sa druge strane, u Sankt Peterburgu otkrili vrlo lep spomenik grofu Mihailu Andrejeviču Miloradoviču, iz poznate srpske porodice Miloradovića. U Belgorodu, pri Ruskom državnom tehnološkom univerzitetu, je otvoren Institut za srpski jezik i kulturu. Sličan srpski centar otvoren je na Univerzitetu u Nižnjem Novgorodu. Zahvaljujući podršci Fonda Jelene i Genadija Timčenka i dobrotom direktora Ruske nacionalne biblioteke iz Sankt Peterburga Aleksandra Vislija, digitalizovano je 375 starih srpskih knjiga i rukopisa iz ove biblioteke, koje su predate SANU. Uspešno napreduje oslikavanje Hrama Svetog Save. Pre godinu i po dana pokrenuli smo inicijativu u Upravi grada Moskve da jedan skver, možda nedaleko od današnje Ambasade, bude nazvan — Beogradski skver.
Da li negde „škripi“ u odnosima Srbije i Rusije? Koje šanse smo možda imali, pa eventualno propustili, ili ih nismo iskoristili na pravi način?
— Ne vidim da nešto „škripi“ u političkim odnosima. Kao ni u drugim oblastima, poput vojno-tehničke saradnje, koja se razvija vrlo uspešno. Što se tiče propuštenih šansi, one se mogu odnositi, pre svega, na ekonomsku saradnju. Nismo dovoljno iskoristili povoljnosti sporazuma o slobodnoj trgovini, naročito kada je došlo do uvođenja sankcija prema Rusiji. Ekonomisti bi dali pouzdaniju ocenu od mene, ali imam utisak da nismo kao država dovoljno organizovano i ekonomski nastupali prema Rusiji. Ekonomija je danas vrlo bitna, pogotovo za nas. Sa druge strane, realno je bilo očekivati jači ruski interes za investicije u Srbiji. Naglašavam ponovo važnost naučne saradnje, ne samo u oblasti humanističkih, nego, pre svega, prirodnih i drugih nauka. Inicijative od strane „Dubne“ i „Rosatoma“ su nailazile na nedovoljno jasan odziv sa naše strane.
Šta je, po Vašem mišljenju, potrebno da se promeni, da bi se povećao broj investitora iz Rusije? I kakvi su još putevi proširivanja ekonomske saradnje sa Rusijom? Koji su to konkretni i najvažniji projekti na kojima se sada radi?
— Potrebno je da ruski investitori pokažu interes da ulažu u jednu prijateljsku zemlju, smeštenu u centralnom delu balkanskog regiona, da vide tu svoj, ne samo ekonomski, nego i širi interes. Potrebna je i sa naše strane puna otvorenost, kao i življi rad na predočavanju ekonomskih potencijala Srbije. Bilo bi u našem interesu da ruska država na najvišim nivoima podrži srpske kompanije koje rade u Rusiji i da olakša dolazak naših radnika. Da „omekša“ ponekad rigorozne birokratske „začkoljice“ na granicama ili aerodromima. Dobro je poznato da je za Rusiju, u ovom momentu, prioritet u Srbiji — energetska sfera. Reč je o investicijama NIS-a u različite projekte, kao i u izgradnju magistralnog gasovoda „Turski tok“. Ruske državne železnice, preko „RŽD Internešnela“ rade na modernizaciji srpske železničke mreže, na osnovu kredita sa početka 2013. godine. Očekujemo novi manji kredit za izgradnju dispečerskog centra srpskih železnica i za izradu projekta modernizacije pruge Beograd-Bar do granice sa Crnom Gorom. Pominje se učešće ruskog kapitala u kupovini još nekih važnih kompanija, kao i eventualno učešće u izradi projekta beogradskog metroa.
Rusija je danas jedna razvijena, moderna i napredna zemlja. Šta je to što bismo mogli da „prepišemo“ od Rusa? I po čemu bi trebalo da se ugledamo na Ruse i Rusiju?
— Uprkos teškoćama i teškom nasleđu, naročito iz devedesetih godina, Rusija se zaista razvija kao moderna zemlja. Ona, uprkos svemu, funkcioniše kao organizovana i uređena država, sa jasnim pravilima i državnim protokolom. Uočava se jasan državotvorni koncept, zasnovan na viševekovnim tradicijama i na negovanju sopstvenog identiteta. Vidljiva je vertikala državne ideje. Pažljivo se neguje svest o državi i kulturnom nasleđu. Veoma mi se dopada što su, uprkos svim izazovima prošlih vremena, nastavili da uspešno čuvaju ruske biblioteke, pozorišta, koncertne sale, galerije, muzeje, arhive, knjižare, naučne časopise i mnoge druge činioce koji stoje u temeljima društvene i kulturne svesti. Živa misija Ruske pravoslavne crkve doprinosi duhovnom preporodu i vaskrsavanju moćne pravoslavne Rusije.
Često se govori ne samo o prijateljstvu, već i o bratstvu naša dva naroda. Koliko smo u stvari slični, a gde su razlike?
— Opšte je poznata činjenica da potičemo iz jednog korena, pa otuda i prirodna etnička bliskost. Pripadnost jednoj civilizaciji, zvala se ona slovensko-pravoslavna, ili vizantijsko-pravoslavna, ili istočno-hrišćanska, sa svim prirodnim uticajima i sa Zapada i sa Istoka, svedoči o opštim duhovno-moralnim vrednostima i motivima. Podsetiću vas na česte ruske likove u našoj književnosti i na srpske motive u ruskoj književnosti i umetnosti. Svakako nije slučajno da Puškin piše četiri pesme o Karađorđu i njegovim herojima, da Rimski Korsakov piše Srpsku fantaziju, a Čajkovski Rusko-srpski marš i tako redom. Nije slučajno da pukovnik Rajevski (grof Vronski) daje svoj život za slobodu Srbije 1876. godine. Svake godine u Ambasadi Srbije u Moskvi traje dvodnevna manifestacija „Srbija u mom srcu“, na kojoj deca iz skoro cele Rusije pevaju, recituju i pišu o Srbiji i Srbima i slikaju Srbiju onako kako je oni doživljavaju. Ne treba, međutim, izgubiti iz vida ni razlike, koje su se vremenom formirale pod različitim kulturnim uticajima i mešanjima, kao ni samu geografiju — Rusi su više severni, a mi južni narod. Ali, uprkos svemu, kada Rus dođe u Beograd, ili Srbin u Moskvu, oni se ne osećaju kao stranci, već kao među svojima.
Susrećete se sa mnogim ruskim zvaničnicima, istoričarima, kulturnim radnicima, ali i sa ruskim narodom. Kakav je njihov odnos prema Srbiji i srpskom narodu? Šta je to što najčešće govore? Kako izgledaju ti susreti?
— Uvek su vrlo korektni, otvoreni, prijateljski, srdačni. To se naročito oseti kod običnog sveta, kada krenete u unutrašnjost. Oni ne znaju uvek mnogo o Srbiji, ali je vole. Sa zadovoljstvom hoću da kažem da se nikada nije desilo da je neki susret sa državnim činovnicima bio odbijen, ili sa rukovodiocima većih kompanija, kao što su „Gasprom“, „RŽD“, „Rosatom“, „Rosteh“, „UGMK Holding“ iz Jekaterinburga i mnoge druge. Izuzetno korektan odnos prema nama uvek pokazuju diplomate i rukovodstvo ruskog Ministarstva inostranih poslova, savetnički tim predsednika Ruske Federacije, i mnogi drugi. Na primer, „Roskongres“, na čelu sa Antonom Kobjakovim, je u svako doba dana i noći bio spreman da nam pomogne u prihvatanju i praćenju delegacija. To se odnosi i na ruske medije, kao što su „Rusija Danas“, „RIA Novosti“, „TASS“, mnoge radio stanice, kao i Ruska akademija nauka i univerziteti. Nije se desilo da smo se obratili rektoru Moskovskog državnog instituta za međunarodne odnose, a da problem nekog našeg studenta nije bio rešen.
Kako naši ljudi žive u Rusiji? I kakve ih brige muče? Obraćaju li se Ambasadi i kakvu pomoć traže?
— Ranije je, u vreme SSSR-a, a i kasnije, bilo dosta naših velikih preduzeća i dosta radnika. Čak su i naše preostale kompanije zauzele drugo mesto po učešću u izgradnji olimpijskih objekata u Sočiju. Nakon svih ovih ekonomskih izazova, ne mali broj njih se povlači. Sve teže nalaze posao i ne mogu da izdrže konkurenciju. Naročito ukoliko iza njih ne stoji jasna država podrška. Koristim i ovu priliku da se zahvalim svim našim poslovnim ljudima koji su u svakom momentu bili spremni da pomognu Ambasadi Srbije. Nije preterano da kažem da je ta pažnja bila dirljiva. Naši studenti se takođe okupljaju oko Ambasade, uvek spremni da pomognu. Uspeli smo da organizujemo već tradicionalne prijeme za srpske studente i ruske, koji uče srpski u letnjoj bašti Ambasade. Obično oko 20. juna. Pomoć, koju naši ljudi traže, uglavnom je konzularne prirode. Trudili smo se da uvek izađemo u susret, iako utisak ponekad zavisi i od našeg radnika koji sedi za šalterom.
Kakvi su Vaši lični planovi? Čime ćete se baviti i šta ćete raditi po povratku u Srbiju?
— Kao što znate, nauka je moje osnovno zanimanje i svakako se sa zadovoljstvom vraćam u SANU. I pored velikog posla u Ambasadi, prikupio sam dosta ruskih izvora literature za nekoliko novih knjiga, koje će se ticati ruske balkanske politike i srpskog pitanja u celini. Da li ću se, pored poslova u Akademiji nauka, eventualno baviti još nečim — videćemo.
Šta je najdragocenije što nosite iz Rusije?
— Nosim veliko iskustvo iz posla kojim se ranije nisam bavio. Nosim prošireni vidokrug na mnoga pitanja, o kojima sam ranije manje znao, a koja se tiču Azije, naročito Centralne Azije. Nosim mnoštvo mudrih misli i ideja, koje sam imao priliku da čujem od mnogih mojih sagovornika, pre svega ruskih i iz zemalja Centralne Azije, ali i među kolegama u diplomatskom koru. Nosim mnoštvo lepih kulturnih doživljaja i, naročito, nezaboravne pejzaže široke ruske zemlje. Nosim, pored ostalog, i svoju knjigu „Stara Srbija — drama jedne evropske civilizacije“, koja je prevedena na ruski jezik, zahvaljujući Fondu za istorijsku perspektivu N. Naročnicke.
Šta ste naučili o Rusiji?
— Dolazim u Rusiju skoro četrdeset godina, tako da moja diplomatska misija nije bila nov i prvi susret sa ovom zemljom. Doduše, to su bili uglavnom kraći studijski boravci i konferencije. Tokom skoro sedmogodišnjeg neprekidnog boravka dosta toga novog sam video i saznao. Prikupio mnogo novih knjiga i časopisa. Imao sam prilike da u Moskvi čitam Gribojedova, Leontjeva, Puškina, Homjakova, mnoga lepa dela, uz istorije ruske filozofske i društvene misli. Proširio sam svoja znanja o Rusiji i Centralnoj Aziji. Zahvalan sam kolegama sa Moskovskog državnog instituta za međunarodne odnose, koji su mi poverili da budem član uređivačkih odbora njihova dva ugledna časopisa, kao i kolegama sa RUDN Univerziteta, koji su me počastvovali članstvom u časopisu za opštu istoriju.
Šta će Vam nedostajati?
— Ne mogu Vam kratko odgovoriti na to pitanje, ali mnogo toga. Nedostajaće, svakako, toplina i otvorenost duše ruskih ljudi, more lepih svakodnevnih kulturnih događaja, fine besede sa brojnim prijateljima, dobrota i plemenitost i naših ovdašnjih ljudi, bogougodni smiraj u našem Hramu i u gostoljubivom domu vladike Antonija, široki i lepo uređeni moskovski parkovi, šetnje pored reke Setunj i Moskve, pogled sa vidikovca ispred Univerziteta Lomonosov, uz smiraj moskovskih večeri.
