Ima već i poređenja sa Erdoganom, posle njegovih lokalnih poraza u Ankari i Istanbulu. A ako je Putin načet, drma se cela struktura, pa zapadni optimisti već najavljuju njegov moguć kraj 2024. godine na predsedničkim izborima. Heroj pobede nad Putinom je omiljeni moskovski opozicionar — Aleksej Navaljni.
Neuporedivo sa Istanbulom
Međutim, zaključci koji se mogu izvući nakon poslednjeg glasanja su — sasvim drugačiji.
Prvo, što se samih izbora u Moskvi tiče, oni su tek drugi po značaju u gradskoj politici. Najvažniji su za gradonačelnika, a na njima je prošle godine Sergej Sobjanjin ubedljivo pobedio, osvojivši neverovatnih 70,17 odsto glasova u prvom krugu. I to u trenutku kada su istraživači javnog mnjenja iznosili podatke da Putina na teritoriji glavnog grada podržava polovina ispitanika.
Posmatrano iz današnje perspektive, teško je da će Sobjanjin imati dostojnog kandidata i na sledećim izborima, njegova popularnost prevazilazi rejting partije, ali istovremeno i omogućava Jedinstvenoj Rusiji da upravljanje Moskvom čvrsto drži u svojim rukama.
Takođe, postoje i izbori koji bi se mogli uporediti sa našim za gradske opštine. Zanimljivo, na onim 2017. godine se otprilike ponovila slika sa ovih gradskih. Čak su kandidati prozapadnih grupa nešto bolje prošli nego sada, osvojivši zbirno oko 200 mesta. Jedinstvena Rusija jeste izgubila 13 mandata u Gradskoj skupštini, spali su sa 38 na 25 odbornika (od ukupno 45), ali je donekle bilo i nerealno očekivati da će održati takvu dominaciju. Gro njihovih kandidata je sada osvojio između 34 — 42 odsto glasova, jednokružni većinski sistem je učinio da su negde pobeđivali i sa 29,46 odsto, a negde gubili sa 39,98 odsto.
Uglavnom, vladajuća partija beleži blagi pad popularnosti u Moskvi, to se u broju dobijenih mandata prilično osetilo, a šta će i kako dalje raditi — to je na njima. U tom kontekstu, cela ova situacija je apsolutno neuporediva sa dešavanjima iz Ankare i Istanbula.
Drugo, nasuprot slučaju Jedinstvene Rusije, rejtinzi tri opozicione stranke u glavnom gradu — komunista, liberal-demokrata i Pravedne Rusije su u porastu. To se pokazalo i na prethodnim (gradonačelničkim) i na upravo završenim izborima. Komunisti su sa pet skočili na 13 mandata, a Pravedna Rusija je po prvi put od osnivanja dobila svoje zastupnike u gradskoj skupštini.
Ima li razloga za slavlje na Zapadu
Čini se da je rast Pravedne Rusije počeo kandidovanjem Ilje Sviridova za gradonačelnika 2018. godine, koji je motivisao jedan novi sloj birača i dogurao do pristojnih sedam odsto. Prema procentima dobijenih glasova, stranka Vladimira Žirinovskog je odlično prošla (uz nekoliko podbačaja, rezultat se kretao od sedam do 20 odsto), ali je zbog izbornog sistema ostala bez odbornika.
Ključno u svemu ovome je što ne postoji nijedan razlog za slavlje na Zapadu zbog veće popularnosti Zjuganova, Žirinovskog i Mironova. Nijedna od tri opozicione partije uopšte ne dovodi u pitanje spoljnu i bezbednosnu politiku Putina, čak naprotiv, u mnogim stvarima su oštriji od aktuelnog predsednika.
Opadanje broja glasača Jedinstvene Rusije, dakle, neće doprineti rastu popularnosti prozapadnih pokreta, već tri opozicione partije koje vode suverenističku politiku. To se pokazalo i na Dalekom istoku, gde su liberal-demokrate osvojile Habarovsk.
Fenomen Navaljni
Na trećem mestu dolazimo do Navaljnog, političkog aktiviste i blogera čije mišljenje se ponekad na Zapadu češće citira nego Putinovo.
Ovaj fenomen je svojevremeno Brajan Mekdonald opisao kao situaciju kada bi ruski i kineski mediji „redovno informisali čitaoce o stavovima Džil Stin — predsedničke kandidatkinje partije Zelenih Sjedinjenih Američkih Država“.
Nesporno je, na društvenim mrežama Navaljni ima čitavu armiju onih koji ga redovno prate. U istraživanju koje su objavile „Vedomosti“ pre izvesnog vremena, navodi se da je Navaljni šesta „najvidljivija osoba u ruskom medijskom prostoru“, posle Putina, Trampa, Medvedeva, Peskova i Porošenka, što se objašnjava činjenicom kako čak 32 odsto građana koristi internet izvore kao primarne za informisanje.
Ipak, to istovremeno i ne znači da je njegov uticaj širok.
Na izborima za gradonačelnika Moskve 2013. godine, Navaljni je izvukao maksimum, osvojivši nešto preko 600.000 glasova, a potom se 2018. nije ni kandidovao. To je i „magični broj glasova u Moskvi“ koji prozapadne partije nikada ne prebacuju.
Inače, u Moksvi ima preko sedam miliona glasača. Izvan glavnog grada Rusije, osim par izuzetaka, glasači prozapadne opozicije gotovo i da ne postoje. Nasuprot uvreženom zapadnom mišljenju o Navaljnom kao „borcu protiv Putinove tiranije“, u samoj Rusiji se za njega vezuju brojne kontroverze, ima tu žestokog, iracionalnog nacionalizma, u odnosu prema Kavkascima i elemenata rasizma, a u osvajanju biračkog tela nije mu na polzu ni pomoć partnerskih (ne)vladinih organizacija iz SAD i EU.
Narandžasta pretnja
Tokom nekoliko nedelja bilo je primetno kako Navaljni pokušava da razrađenom akcijom delegitimzuje izbore u Moskvi pošto na njih očigledno nije ni želeo da izađe (na Zapadu je ta akcija, razume se, predstavljena u sasvim drugačijem svetlu, iako se radilo o ponavljanju situacije iz 2018. godine kada je izbegao da se kandiduje na izborima za gradonačelnika), a pet dana pred izbore je objavio i spisak onih koje podržava i pozvao birače da ih zaokruže. Pored kandidata stranke Jabloko, na tom spisku su bili i komunisti i „pravednjaci“.
Sergej Mironov se ogradio od te podrške i naveo da je uspeh Pravedne Rusije samo njihov, gradski odbor komunista je na sve to ostao uglavnom nem, istakavši da tu podršku nisu tražili, ali nisu imali potrebu ni da je odbijaju u svitaj izbora, dok je stav centralnih organa KPRF o Navaljnom dobro poznat i nekoliko puta ponovljen. On je za njih „narandžasta pretnja“, Genadij Zjuganov ga je nazvao „mladi Jeljcin, samo trezan“, dodavši za neke njegove analize da „samo tri instituta CIA uz korišćenje svemirske tehnologije mogu prikupiti informacije za takva istraživanja“.
Žirinovski ima sasvim originalan pogled na delovanje Navaljnog, pošto ga naziva „agentom Kremlja“, a to dokazuje tezama kako se ovome smišljeno dopušta medijsko prisustvo, da bi ostalo manje manevarskog prostora za tradicionalnu opoziciju.
Sada, da su na ove izbore izašli svi koji su glasali za Navaljnog 2013. godine i podržali kandidate koje je predložio, Jedinstvena Rusija bi već bila u dubokoj opoziciji. Pritom, ovoga puta je izlaznost ostala na rekordno niskom nivou, svega oko 21 odsto.
Da je prozapadna opozicija snažna koliko se pokušava prikazati u izveštajima američkih i evropskih medija i da je nezadovoljstvo Putinom toliko veliko, ova šansa bi bila drugačije iskorišćena. Izmeriti koliko je poziv Navaljnog uticao na rezultate izbora nije moguće, svako može praviti svoju konstrukciju na tu temu, Rojters će tvrditi jedno, Žirinovski drugo, ali ostaje činjenica da to na postizborna dešavanja neće imati velikog efekta. Najznačajniji rezultat je da prozapadni Jabloko sada faktički ima četiri mandata, otprilike kao i posle 2005. godine kada su vodili kampanju protiv Jurija Luškova. Tvrditi zbog ovoga kako je „Putin načet“ predstavlja potpunu besmislicu.
Glasanje van Moskve
Naposletku i — četvrto. Izbori nisu održani samo u Moskvi. U ostatku Rusije su rezultati šaroliki, u najvećoj meri povoljniji po Jedinstvenu Rusiju, mada je primetan rast komunista i stranke Žirinovskog. Lider Jedinstvene Rusije nije Putin, već Dmitrij Medvedev i ovo mu je svojevrsno upozorenje pred naredne parlamentarne izbore. Sam Putin ima razloga za zadovoljstvo.
Naime, svi vršioci dužnosti gubernatora koje je postavio ostvarili su ubedljive pobede, rekorder je Aleksandar Osipov u Zabajkalskom kraju sa 89,61 odsto. Za legitimitet predsednika to je značajno. Nije malo onih koji tvrde da će sa ove „kadrovske liste“ tražiti i svog naslednika.
Ista meta, isto odstojanje
Sve u svemu, posle održanih izbora moglo bi se konstatovati — ista meta, isto odstojanje. Trendovi uočeni pre godinu dana ostaju, nema većih zakrivljenja. Putinovi kandidati, važni za održavanje upravljačke strukture, potvrdili su svoje mandate. Jedinstvena Rusija ostaje vodeća politička snaga, mada su u istočnim regionima počeli da gube primat i dobro su uzdrmani od strane liberal-demokrata. Komunisti rastu polako, ali uporno, dok eho uspeha u Moskvi može pomoći Sergeju Mironovu da zaustavi pad uočen 2016. godine i još jedanput osigura parlamentarni status Pravedne Rusije. I to je to.
Uz, naravno, nezaobilaznog Navaljnog, koji će, budući da je već proglašen herojem, na konto daljeg „rušenja Putina“ dobiti nove grantove. Biće to četiri najskuplje naplaćena odbornička mesta u nekoj gradskoj skupštini u istoriji parlamentarizma.
Valjda je i to u redu. Neka svako radi svoj posao.
