Sve je i tada počelo na sličan način i sve je ličilo na euforiju koja je zavladala i pred ovo Svetsko prvenstvo. Igrao se Evropski šampionat u tadašnjoj Srbiji i Crnoj Gori, na klupi reprezentacije sedeo je veliki Željko Obradović, ekipa koju je predvodio po imenima bila je „da se smrzneš“ i svi su mislili da ćemo se prošetati do Beogradske arene i zlata.
A onda je, u osmini finala, usledio hladan tuš protiv Francuske u Novom Sadu. I sve se srušilo. Do Beograda nismo ni stigli, a jedna sjajna generacija je završila svoj put na veoma ružan način.
U sličnu zamku upali smo i pred ovo prvenstvo, a tome smo, po malo, doprineli svi.
I mi, novinari, koji smo „pumpali“ i pravili pritisak, i mnogi bivši i sadašnji košarkaši, koji su radili slične stvari, i svetska košarkaška javnost, koja je našu reprezentaciju dizala u zvezde, i navijači reprezentacije, koji su hteli samo najviše postolje. Ništa manje od zlata.
Faktički smo ih svi već videli sa najsjajnijim medaljama oko vrata u Pekingu 15. septembra.
Nažalost — to se neće desiti!
Zbog svojih nerealnih očekivanja smo stavili preveliko breme na leđa onih kojima zaista nema puno toga da se zameri.
A moglo je tih dvanaest momaka da, jednostavno, provede ovo leto sa svojim porodicama na nekim egzotičnim destinacijama.
Mogli su da se odmore i napune baterije za naporne sezone koje ih čekaju.
Mogli su da se zahvale na pozivima i kažu — „Hajde, neki sledeći put“.
Nisu to uradili. Igrali su za Srbiju.
Pobede i porazi i dobri i loši rezultati sastavni su deo sporta.
Teško smo svi podneli ono što se desilo protiv Argentine! Ništa lakše od one eliminacije na Olimpijskim igrama u Atini, ili već pomenutog Evropskog prvenstva u Beogradu. I koliko god smo tada mislili da je svemu kraj i da je smak sveta, danas, nekih deceniju i po posle svega, trebalo bi da, poučeni iskustvom, znamo da nije.
Znate za onu situaciju kada razmazite dete, sve mu date i naviknete ga da se neke stvari podrazumevaju?
A onda ono odraste i vidi da ne može uvek sve da ide baš onako kako želi! Da nekada, prosto, moraš da padneš da bi shvatio svoje limite, da bi ustao i da bi posle toga bio još jači!
E upravo su nas tako razmazili naši košarkaši svih ovih decenija. Navikli su nas na dobre rezultate i da se najviši plasman podrazumeva. I kada se dese ovakve stvari, onda nam se sruši ceo svet i svi su nam krivi — počev od selektora, preko igrača i sudija, do nas samih.
Ali, ne treba očajavati!
Nekada su baš potrebna ovakva otrežnjenja — da bi se ušlo u svet odraslih! I da bi se shvatilo da loptu kroz obruč tako dobro ne ubacujemo samo mi!
I nisu ti sjajni momci naprasno zaboravili da igraju košarku, niti je odjednom Aleksandar Đorđević, kojeg smo na prethodnim takmičenjima kovali u zvezde, toliko loš i toliko kriv. Dešava se i najboljima. Mora jednom da se desi. To je zakon velikih brojeva!
Da li Želimira Obradovića pamtimo po debaklu u Beogradu, ili po Atini 1995. i 1998, Atalanti 1996. i Španiji 1997. godine?
Da li je važniji jedan neuspeh od svih onih uspeha i medalja koje je doneo ovoj zemlji i našoj košarci?
Da li su tri Saletova trenerska srebra malo i da li ih potire ovaj neuspeh u Kini?
Da li se sećamo koliko smo se teško plasirali na ovo Svetsko prvenstvo?
I da li se sećamo gde smo bili na košarkaškoj mapi, dok nas na istu nije vratio Duda Ivković 2009. godine sa onim srebrom u Poljskoj, a nadovezao se Đorđević sa svim medaljama osvojenim od 2014. godine do danas?
I ne, ništa još nije gotovo. Čekaju nas još dve utakmice koje nam mogu doneti plasman na Olimpijske igre u Tokiju sledeće godine. Treba i dalje verovati u momke.
Igraće se dobra košarka ovde još. Dobijati i gubiti mečevi.
Padaće se i dizati iz pepela.
Sve je to život. I sve je to sport!
I — sve je to normalno!
