„Rešili smo da snimimo nastavak, film i seriju od tri epizode, čija radnja bi se dešavala u Beogradu kako bismo dodali srpski kolorit, promovisali srpsku kulturu i Srbiju kao turističku destinaciju. Ruska produkcija je rado odgovorila na naš predlog, dobili smo podršku Grada Beograda i MTS-a, i nakon godinu i po dana došli do prvog snimajućeg dana“, rekao je Biković na konferenciji za medije i otkrio da su neke od uloga poverene našim popularnim glumcima poput Ljubomira Bandovića, Miodraga Radonjića, Žike Todoroviće, Jelisavete Orašanin...
U kratkom razgovoru za Sputnjik, Miloš Biković otkriva kako se i koliko teško glumac „prebacuje“ iz teške priče u laku komediju, iz „Balkanske međe“ u „Hotel Beograd“
„To je ono što bi svaki glumac trebalo da je u prilici da uradi, a često nije — da vrši transformaciju. Posle filma ’Balkanska međa‘, koji je bio težak i referisao na istorijske događaje, sada imamo ’Hotel Beograd‘ koji je sve samo ne to — dakle, bez težine i istorije. Ovo je savremena duhovita topla ljudska priča koja treba da prikaže Srbiju na lep način, onako kako Srbija zaslužuje i da pokuša da popravi štetu koja nam je naneta devedestih godina prošlog veka.“
Da li je takvo prikazivanje Srbije možda neka tvoja glumačka misija, to da dodatno radiš na toj slici?
— Da, stalo mi je do te slike i mislim da bi svakom normalnom čoveku koji se bavi delatnošću koja utiče na imidž i sliku njegove zemlje trebalo da bude stalo. I kad već imam prilike, trudim se da to i uradim.
Film koji će se snimati u Srbiji imaće, kako kažeš, naš šmek. Koliko Rusi to mogu da osete i razumeju, koliko si ti lično tome doprineo?
— Sugerisao sam. Ideja za ovaj film jeste bila moja. Od prve zamisli učesnik sam u ostvarivanju te ideje i nadam se da će sve ispasti kako treba. Ne znam koliko sam doprineo tom razumevanju, ali da radim na tome da razumeju i da im to približim — da, to je tačno.
Do čega ti je najviše bilo stalo, šta je ono što si smatrao da neizostavno treba da bude deo slike o nama?
— Ništa nisam sugerisao na silu, samo sam upućivao na sve što smatram da je kod nas privlačno. Ono što mi je bilo važno jeste da u filmu postoji humor koji ima toplinu, humor koji je naš, autentičan, a opet razumljiv ruskom gledaocu. Nisam sugerisao konkretne detalje, nisam insistirao, želeo sam da to bude prirodno, da oni sami osete. I mislim da se upravo to i dešava.
Kažete da vam je Kusturica bio veoma inspirativan. Gde ćemo sve prepoznati Kusturičin rukopis?
— U scenografiji, muzici, koloritu... Znate kako, nije Emir Kusturica to izmislio. On je to u životu video i onda spojio i sublimisao. I ta sublimacija realnosti je ono što mi prepoznajemo kao njegov rukopis. Tačno je da u svakom projektu Emira nešto maltretiram, stalno mu pišem, molim ga da nam dozvoli da se na njega referišemo, da ga citiramo, da učestvuje u filmu... I svaki put mi izađe u susret. On je u Rusiji zaista neka vrsta naše vizit karte. I Rusi ga prepoznaju, dođu i kažu: „O, ovo je kao u Kusturičinom filmu“.
Da li je stvarno tako lako kao što izgleda — odeš u Rusiju, pa dobiješ ulogu kod Mihalkova, izgradiš karijeru i napraviš koprodukcije, uposliš i druge srpske glumce da u tim rusko-srpskim filmovima dobiju angažman... Ako je lako — šta je formula, gde se pronalazi ključ za tu bravu?
— Mislim da drugačije ne bih mogao.
Da li to znači — volim glumu, volim Srbiju, volim da budem to što jesam?
— Da, upravo tako, sve to i još samo da se podvuče sa: „Da, jednostavno je“.
