Britancima je sve teže da se slože o načinu izlaska zemlje iz EU, Italijani su takođe duboko podeljeni, što potvrđuju i poslednja dešavanja u toj zemlji u vezi sa izborom nove Vlade i činjenice da je najpopularnija stranka Matea Salvinija ostala van vlasti, a o Francuskoj i podelama u SAD da i ne govorimo.
Kriza liberalnog poretka
Na pitanje šta je uzrok dubokih društvenih podela u Evropi i svetu i zašto se ni u najrazvijenijim zemaljama više ne polemiše samo o porezima i socijalnim pitanjima, već o suštinskim pitanjima kuda idu te države, novinar i sociolog Slobodan Reljić kaže da danas nigde, ni u jednom društvu ne postoji jedinstvo o nekim strateškim pitanjima.
„To je zapravo pitanje duboke krize liberalno-kapitalističkog sistema koji je sada praktično pred nerešivim problemima. U tom smislu moramo se malo vratiti u prošlost, jer jedinstvo koje je napravljeno u Evropi datira od 17. i 18. veka kada su se formirale evropske nacije i pravile te sile. Pre toga Evropa je bila razdrobljena na razne, sitne društvene grupe. Dakle, u istoriji imamo vremena kada se društvene grupe ukrupnjavaju, ali i vremena kad se raspadaju. Postoji dakle neka logika društvena, a to se objašnjavalo time da se evropske nacije ujedinjuju na zajedničkom tržištu kako bi se što povoljnije poslovalo i kako bi od toga imala koristi ta nova kapitalistička klasa, a onda i narod u Evropi. To se do sada u Evropi manje-više pokazivalo kao tačno“, objašnjava Reljić.
Srbi prvi pobunjenici
To što Srbe, kako dodaje, optužuju da su skloni nemanju odnosa prema nekom strateškom interesu je u stvari posledica toga što su Srbi bili prvi pobunjeni narod.
„Svi ovi narodi su sada došli u sukob sa sistemom — Britanija, Italija, Francuska, dok smo mi smo praktično prvi narod koji je došao u sukob sa tim, to je kod nas počelo pre nekih četvrt veka. Tada smo imali raspad Jugoslavije, koji nam je donosio i probleme i razne vrste nedoumica oko toga šta treba da se radi, i onda imate narod koji u tako teškoj situaciji ne može da konfiguriše neko pojednostavljeno mišljenje“, ocenjuje Reljić.
U tom smislu, kako naglašava, građani Srbije nisu nikakva posebna grupacija, jer će sadašnje raspadanje evropskih društava pokazati da smo mi zapravo neuporedivo bolje podnosili tu situaciju od njih.
Ujedinjenja u Evropi su imala neko vezivno tkivo — religijsko, društveno, ali sve se na kraju svelo na novac, na materijalno dobro, napominje Reljić.
„Sada kada više nema velikih pljačkaških pohoda po svetu, kada više nema velikih dobiti koje mogu da se dele sa svojim narodom, dolazi do raskola između te vladajuće manjine i osiromašene većine građana. Inače, svuda u svetu se ti sistemi zovu demokratski, a u stvari svuda vladaju oligarhije. To su relativno male grupe ljudi, kažu da je u Engleskoj to oko 1.000 porodica, a problem je što te grupe nisu sposobne da taj veliki novac koji zarade podele sa narodom. I zato imate bregzit“, objašnjava naš sagovornik i dodaje da je „bregzit“ zapravo sukob između te finansijsko-kapitalističke oligarhije i britanskog naroda.
Socijalne razlike
Slično je i u drugim zemljama, gde takođe ne može da se uspostavi zajednički interes, kaže Reljić.
„Dijametralno je suprotan interes nekog ko u Francuskoj živi na minimalnoj plati od 1.380 evra i nekoga ko zarađuje 500.000 evra zato što je menadžer. Oni više ne mogu da uspostave nikakve elemente zajedničkog geostrateškog ili nekog unutrašnjeg, nacionalnog strateškog interesa“, napominje Reljić.
Nikada do sada u istoriji te socijalne razlike nisu bile veće, ističe naš sagovornik, i to je razlog što se te društvene grupe, koje su i inače bile heterogene, sada raspadaju i dolaze na red ti veliki, unutarnacionalni sukobi koji potresaju Evropu.
„Evropa sada nema nikakva rešenja posle tog stanja u kojem se mir naroda kupovao većim nadnicama i novcem. Kada više nemate to, vi više nemate ni Boga, niti neko verovanje u nacionalnoj jedinstvo. Te velike grupe zato počinju da se lome i raspadaju, pa imamo referendume u Britaniji, probleme u Francuskoj sa milionima došljaka i raskol u Italiji. Dakle, iako Srbi vole da budu šampioni u svemu, pa i u toj nemogućnosti da uspostavimo neki zajednički interes, sada ćemo videti kako to funkcioniše u drugim zemljama, kada su ulozi mnogo veći“, smatra Reljić.
Kriza u Evropi
Na pitanje kako u tom kontekstu gleda na budućnost zemalja Evrope, Reljić odgovara da kriza u Evropi nije prisutna prvi put.
„Evropa je imala krizu između dva svetska rata, to je fašizam i nacionalsocijalizam. Dakle, već je postojao taj problem i rešavan je tako što su stvarane neke diktature koje su suspendovale demokratiju i liberalno tržište i one su dovodile do neke vrste ravnoteže. Međutim, to je, kao što vidimo, svaki put padalo i ponovo se vraćalo nazad na taj liberalni pravac kretanja. A kriza se stalno produbljivala. Danas je rasprava o aktuelnoj krizi dosta velika. Ima ljudi koji misle da se kapitalizam snašao u mnogim vremenima, pa će i u ovom vremenu naći način da uspostavi neke nove relacije za prevazilaženje krize, dok drugi deo ozbiljnih ljudi misli da je ovo poslednja kriza evropskog kapitalizma i da on više neće moći da zakrpi tu veliki rupu“, kaže Reljić.
Veliki igrači na Istoku
Danas kada se ponovo vraća stanje u kojem imate velike igrače na Istoku, Evropa više ne može na isti način da rešava sve probleme, uveren je Reljić.
Nezahvalno je govoriti o budućnosti, ali ovaj status kvo, u kojem su na jednoj strani enormno bogati ljude, čije se bogatstvo svakodnevno uvećava, a na drugoj strani siromašniji deo, koji gubi elementarne mogućnosti da normalno živi, ne može više da opstane, tvrdi Reljić.
„Mislim da je ovo vreme optimistično u smislu da ovako mučnim uslovima dolazi kraj, ali je pesimistično u smislu kako će se ti problemi rešavati. Znamo da su se napetosti koje su se ranije dešavale rezrešavale u Prvom i Drugom svetskom ratu, jer je kapitalizam proizveo svetske ratove. Iskreno se nadam da to neće biti treći svetski rat, ali je sigurno da će razrešenja aktuelnih kriza biti vrlo gruba, jer ne možete tako jednostavno da preraspodeljujete tako velika bogatstva“, zaključuje Reljić za Sputnjik.
