Teheran je ove nedelje dao Evropskoj uniji novi rok od dva meseca da pronađe način da nastavi da trguje sa Iranom i da tako spasi ono što je preostalo od Nuklearnog sporazuma sa tom zemljom, sporazuma koji je Amerika torpedovala kada se iz njega povukla prošlog maja. Odbrojava i Amerika.
„Sat otkucava“, poručio je pre mesec dana američki državni sekretar Majk Pompeo, pozivajući „saveznike i partnere da pojačaju pritisak na iranski režim, kako bi on prestao sa svojim destabilizujućim ponašanjem“.
„Stiže još sankcija“, najavljuje Brajan Huk, specijalni izaslanik SAD za Iran, i dodaje: „Potpuno je jasno da smo posvećeni ovoj kampanji maksimalnog pritiska“.
Sama ta kampanja počela je da poprima i bizarnu dimenziju, nakon što je Stejt department i otvoreno priznao da izvoz iranske nafte pokušava da spreči i do sada neviđenom kombinacijom podmićivanja i pretnji kapetanima tankera koji prevoze iransku naftu.
Kompletan razvoj događaja, upozorava „Njujork tajms“ — „pojačava strahove da bi SAD mogle da preduzmu vojnu akciju protiv Irana, ili da tiho odobre izraelski napad“. To bi, navodi njujorški list, izazvalo opšti haos i rat na Bliskom istoku, jer bi Iran i njegovi saveznici zasigurno uzvratili, a cene nafte porasle bi do te mere da bi bila ugrožena i čitava svetska ekonomija.
Može li Iran da bude uništen za osam časova?
Osim Izraela i Amerike, Iranu preti i Saudijska Arabija.
„Možemo da uništimo Iran za 8 časova“, samouveren je Abdulah bin Sultan, jedan od tamošnjih prinčeva.
No, možda je sve ovo samo deo neobične pregovaračke taktike.
Pozivajući se na izvor iz američke Vlade, japanska novinska agencija „Kjodo“ otkriva da su Sjedinjene Države ponudile Iranu sastanak dvojice predsednika, Donalda Trampa i Hasana Rohanija, na marginama Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, koja će zasedati oko 25. septembra. Na ovu ponudu, koja je, navodno, dostavljena preko Francuske, Iran još nije odgovorio.
Da li će Vašington i Teheran sesti za pregovarački sto, ili će izostanak pregovora dodatno povećati mogućnost izbijanja rata? Šta uopšte hoće Amerika, a šta Iran, i šta u svemu tome može da učini Evropska unija?
Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ govorili doktor Slobodan Janković sa Instituta za međunarodnu politiku i privredu i dugogodišnji spoljnopolitički urednik u Tanjugu Borislav Korkodelović.
„Iako je iranski izvoz sirove nafte sankcijama drastično pogođen i smanjen za oko 80 odsto, izvoz naftnih prerađevina je manje-više netaknut i iznosi oko 500 miliona dolara mesečno. Ova zemlja se navikla na život pod sankcijama, pod kojima je već četrdesetak godina, još od pobede islamske revolucije 1979. godine, i sigurno je da će insistirati na svojim uslovima za pregovore, a to podrazumeva — ukidanje sankcija“, ukazuje Borislav Korkodelović.
Tekst koji je uzdrmao svet
„Iran već treći put daje rok od 60 dana Evropskoj uniji da postupi u skladu sa odredbama Nuklearnog sporazuma i omogući prodaju iranske nafte, međutim, zbog američkog pritiska — ona to ne čini. Zauzvrat, Iran postupno povećava količine uranijuma koji obogaćuje. Zbog svega toga tenzije u poslednjih mesec dana rastu i po prvi put mi se čini da je moguće da ipak dođe do vojne akcije protiv Irana. Tim pre što je u toku kampanja za izbore u Izraelu 17. septembra, a možemo da vidimo da su tokom predizborne kampanje intenzivirani izraelski udari na ciljeve u regionu koji se dovode u vezu sa Iranom, po prvi put čak i na teritoriji Iraka“, ističe Slobodan Janković.
Upravo borbu za premoć u regionu Janković i označava kao glavni razlog sadašnje eskalacije tenzija.
„Iran nije na udaru američkih sankcija zato što ima civilni nuklearni program koji je dogovoren sa članicama Saveta bezbednosti i nalazi se pod kontrolom Međunarodne agencije za atomsku energiju, već zbog toga što širi svoj uticaj u Iraku, Siriji, Jemenu i Libanu, što smeta i Saudijskoj Arabiji i Izraelu“, objašnjava Janković.
Izraelskim faktorom u američko-iranskoj jednačini bavio se ovih dana i „Njujork tajms“. U tekstu „Tajna istorija nastojanja da se napadne Iran“ opisuju se brojni pokušaji premijera Izraela Benjamina Netanjahua da nagovori SAD da napadnu Iran, otkriva se da je „izraelski napad 2012. godine bio mnogo bliži nego što je poznato“, i opisuje se kako je Izrael pokušavao da spreči Baraka Obamu da sklopi Nuklearni sporazum sa Iranom 2015. godine, iz koga je Donald Tramp izašao tri godine kasnije.
U tekstu se dodaje i da se Tramp okružio anti-iranskim jastrebovima, kakvi su državni sekretar Majk Pompeo i savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton, što doprinosi uverljivosti tvrdnje njujorškog lista da Izrael „ponovo razmatra mogućnost unilateralnih udara (na Iran), sa većim uverenjem da im Tramp neće stati na put“, kao što su to činili i Barak Obama i Džordž Buš mlađi.
Važna uloga EU
„Taj tekst privukao je veliku pažnju svetske javnosti i može se doživeti i kao vid pritiska na Iran, ne bi li predsednik te zemlje Rohani ipak pristao da se u Njujorku, bez ukidanja sankcija, sastane sa Donaldom Trampom — ovo uz implicitnu pretnju napadom, ako do sastanka ne dođe“, komentariše Borislav Korkodelović.
„Sa druge strane, međutim, povrh toga što ni sam ne želi da dođe do takvog sastanka sa američkim predsednikom bez ukidanja sankcija, Ruhani je izložen i žestokom unutrašnjem pritisku da ne popusti i da ne čini dalje ustupke, ne samo Americi, već ni Evropskoj uniji“, dodaje Korkodelović.
Upravo iz tog razloga, čini se, odobravajući ovih dana Evropskoj uniji spomenuti šezdesetodnevni rok da ispuni svoj deo pogodbe iz Nuklearnog sporazuma, iranski predsednik najavio je i treću fazu odustajanja od obaveza iz Nuklearnog sporazuma, koja će biti „ekstremno ogromna“ i „ekstremno važne prirode“, ne bude li EU sprovela ono na šta se obavezala.
„Evropska unija mora da omogući Iranu da neometano prodaje svoju naftu, uprkos američkim sankcijama, i Iran se zasigurno neće zadovoljiti kreditom od 15 milijardi evra, koji mu se ovih dana nudi kao kompenzacija za gubitke. Ukoliko se EU pokaže kao neefikasna i podložna američkom pritisku kao do sada, to bi moglo da natera Iran da i sam izađe iz Sporazuma, jer mu on ne donosi predviđenu korist. A to je scenario u kome bi moglo da bude još više rata na Bliskom istoku“, zaključuje Slobodan Janković.
