Autor obimnog predgovora, istoričar Nebojša Jovanović za Sputnjik kaže da su kod nas uglavnom posle 1903. i smene dinastija objavljivani mnogi lažni memoari kralja Milana, koji su imali za cilj da ga predstave negativno. U ovim, koji su premijerno pred domaćom publikom, postoje neki delovi, neki podaci za koje je jasno da ih je mogao znati samo kralj Milan.
„Da li su oni i u kolikoj meri prerađivani ili su dati u autentičnom obliku, ne možemo da utvrdimo, ali jasno je da su neki delovi pisani Milanovom rukom“, kaže Jovanović i podseća da je srpski kralj jednu verziju svojih memoara spalio, pa potom opet počeo da ih piše, kada je 1900. godine otišao u Beč i kad je znao da se više neće vratiti u Srbiju.
„U ovoj knjizi najvrednije je ono što se odnosi na Milanov život pre dolaska na presto, budući da u njoj postoje detalji o njegovom životu u detinjstvu koji odudaraju od predstave koja postoji u našoj istoriografiji. Neke detalje o njegovom životu na dvoru rumunskog kneza saznajemo prvi put. Milan nije bio neko ko je imao srećno detinjstvo na nekom dvoru, nego je sve to u njemu ostalo kao trauma koju je pokušavao celog života da potisne, nešto čega nije voleo da se seća. On nije otišao 1863. u Pariz na školovanje kao što se smatra, nego je, a vidimo to iz ove knjige, otišao tek pošto je rumunski knez oboren sa vlasti 1866. godine. Tada je, prema zamisli njegove majke, (koja je takođe izbegla iz Rumunije, jer je bila miljenica rumunskog kneza), trebalo da se iz Zemuna prebaci u Beograd, ali im knez Mihailo to nije dozvolio. Umesto toga, samo se postarao da Milana isprati do Pariza. U Parizu je predat profesoru Ijeu, koji ga je preuzeo 1866, ali Milan je već u proleće 1868. godine došao u Srbiju. Bio je nedovoljno školovan, ali ipak malo doveden u red, budući da je bio jedno potpuno izgubljeno, zapušteno dete“, objašnjava istoričar Jovanović.
Sin Miloša Obrenovića, bratanca istoimenog srpskog knjaza i bonvivana koji je umeo često da se predstavlja kao srpski knez, i majke koja je sa rumunskim knezom, ali i jednim nemačkim aristokratom rodila troje vanbračne dece, dečak Milan Obrenović kao da i nije imao velike šanse da bude drugačiji. U opisima odrastanja na dvoru u Rumuniji vidi se da se družio sa decom slugu i da je, kako beleži i ova knjiga, u svakom smislu bio zapušten.
„On nije živeo kao prestolonaslednik“, podseća naš sagovornik. „Došao je na presto zato što je Mihailo ubijen. Nije knez stigao da se pozabavi time ko bi ga nasledio na srpskom prestolu, ali kad je već došlo do tragedije i do smrti vladara, pristalice dinastije Obrenović su se setile da postoji Milan“, objašnjava Jovanović.
Možda je srpski knez i razmišljao o Milanu kao o svom nasledniku, budući da ga je poslao u Pariz na školovanje, koje je podrazumevalo i vojne škole, ali o tome se može govoriti samo kao o pretpostavci, budući da knez Mihailo o tome nije ostavio ni reč. Nigde nije napisao da njega, u slučaju smrti, treba da nasledi sinovac.
O liku i delu prvog kralja moderne Srbije zabeleže su mnoge priče, ali, kako tvrdi istoričar Jovanović, mora se povući razlika između istine i onoga što mu se u ovim memoarima imputira:
„Ovde se predstavlja kao neko ko je imao neke prilično amoralne stavove, ko je gledao samo novac, neko ko se odlučuje da u političkom testamentu sinu predloži da uradi neke neverovatno loše stvari i to oduzima težinu ovoj priči“, napominje Jovanović i podseća da je Milan, dok je vladao Srbijom, uradio mnogo toga što je Srbiju potpuno preobrazilo.
„Od jedne zavisne provincije Osmanskog carstva Milan je stvorio nezavisnu državu, uzdigao je u rang kraljevine, stvorio je modernu vojsku, izgradio železnicu... Ti rezultati su impozantni. Uradio je mnogo toga, iako je sa prestola otišao u 35 godini. Današnji političari sazrevaju tek posle tog vremena.“
