Na odlučujući meč sa Španijom za najbolju poziciju pred četvrtfinale idemo sa pobedničkom razlikom od preko četrdeset poena po utakmici. Ako taj podatak ne opravdava tvrdnju iz naslova da smo kaznena ekspedicija, ne znam šta bi moglo… Nema popuštanja, jer mnogo smo jaki, a nikada nikome ne popuštamo, sve do poslednjeg minuta (ufff, uleteh i ja u ovo pisanje u prvom licu množine, kao da sam sa njima na parketu, a ne ispred kompjutera u ozloglašenom „krugu dvojke“).
Dva su razloga za takav pristup. Prvo, ovo je skup dvanaest momaka koji se svi s pravom nadaju da će imati važnu ulogu u timu. Neko kao zvezda, neko kao „igrač zadatka“, svejedno. Nema unapred određenih „mahača peškirom“, jer svako od njih ima posebne sposobnosti, iskustvo ili talenat (ili sve navedeno) da u nekom trenutku odigra prelomnu rolu.
Drugi faktor je skup savršenih motivatora sa klupe. Veselje Mute Nikolića (zbog njegovog humora mnogi zaboravljaju da se radi o jednom od najboljih stručnjaka za pripremu utakmice), smirenost Jovice Antonića i, naravno, nestvarni splet autoriteta, ljubavi i strasti prema košarci kojom zrači Sale Đorđević (uz sve važne „specijalizacije“ ostalih članova štaba) jednostavno ne dozvoljavaju „otaljavanje“ posla. Reprezentativac Srbije kada uđe u igru zna da je tu da uradi određenu stvar i on je radi bez obzira ko je sa druge strane terena i šta piše na semaforu.
Ova osobina mogla bi da ima presudan značaj u Kini, jer sreća nas je pogledala sa ovom stranom žreba, dok se sa druge strane opasno kuva među izuzetno kvalitetnim ekipama, od kojih će neke, srećom, pakovati kofere pre nego što se nadaju.
A sada Španija...
Nas sada čekaju Španci. Velesila u tranziciji. Mnogo su nam dužni poslednjih godina. Momci, nemojte sada da stanete, molim vas!
Kada već od mene traže „lični ugao“, moram na kraju opet malo da se hvalim. Davne 1978. godine Jugoslavija je osvojila titulu prvaka sveta. Praja, Kića, Moka, Ćosa, Kindže i ostali zaluđivali su planetu, a ja sam, tada maturant Šeste beogradske gimnazije, izvodio prilično uspešne imitacije na terenu za basket u dvorištu škole.
E, sad... Nastavnica fizičkog u Šestoj (za devojčice, naravno) Mima Đorđević dovodila je povremeno svog sina Sašu na posao, a on je gledao „velike dečake“ kako igraju basket. Kada sam upoznao Sašu Đorđevića u nekom TV studiju mnogo godina kasnije, prva stvar koju mi je rekao bila je: „Sećam se ja tebe, imao si opasan šut“. Kad nisam umro, na licu mesta! Četiri dana sam hodao kao po oblacima.
Strašan motivator, kažem vam...
Dejan Cukić, roker, prevodilac i talija srpskih košarkaša već decenijama, piše za Sputnjik ekskluzivne kolumne tokom Svetskog košarkaškog prvenstva u Kini.
Prethodne Cukićeve kolumne čitajte OVDE.
