Nije nikakva novost da je natalitet u Srbiji još od pedesetih godina prošlog veka ispod nivoa potrebnog za obnovu populacije. Od pre godinu dana Srbija je donela novu strategiju, ne bi li u dogledno vreme zaustavila ovakav trend. Pa, ipak, godišnje gubimo celu Kikindu.
Kakve rezultate daju primenjene mere biće poznato tek za deset godina, jer je toliko potrebno da se sagleda njihov učinak. Za sada ima malih pomaka. Oni su, kako je ocenio predsednik Srbije Aleksandar Vučić na upravo završenom demografskom samitu u Budimpešti, bili vidljiviji u najsiromašnijim regionima Srbije. Za sedam meseci ove godine rođeno je 741 beba više nego prošle godine, što je blag rast, a zabeležen je i rast broja brakova. Problem je, međutim, to što je prosečna starost ljudi koji stupaju u brak oko 44 godine, zbog čega Srbija izgubi čitavu jednu generaciju. Ono što je novina je da je ove godine svaka četvrta žena koja je rodila treće dete visoko obrazovana, što je pre 10 godina bilo nezamislivo.
Orbanove mere
Domaćin skupa, Mađarska, koja se nosi sa sličnim problemima, takođe je donela mere koje su počele da daju rezultate. U toj zemlji žene koje imaju četvoro ili više dece su izuzete od plaćanja poreza do kraja života, a mladim parovima su ponuđeni i beskamatni krediti od deset miliona forinti , što je oko 3.800.000 dinara, koji se ukidaju kada par dobije treće dete. Zapošljavanje je još jedan bitan stub, jer je ocenjeno da samo ekonomska pomoć države za rađanje dece nije dovoljna.
Vladimir Nikitović, naučni saradnik u Centru za demografska istraživanja Instituta društvenih nauka, smatra da je dobro što je na ove probleme sa kojima se suočava cela Evropa skrenuta pažnja na najvišem nivou.
„Tačno 30 godina u Srbiji imamo više umrlih nego rođenih i to je trend koji će se nastaviti i u narednim decenijama, a svima je jasno da je u pitanju jedno od centralnih pitanja budućnosti zemlje“, kaže on za Sputnjik.
Nikitović podseća da smo prvu strategiju doneli pre 10 godina, a novu pre godinu dana, u kojoj su naznačene najvažnije mere koje će država preduzeti za rešavanje ovog problema. Ipak, upozorava:
„Bez obzira kakve mere donesete u tom domenu, niko vam ne može garantovati da li će one uspeti. To vrlo često zavisi od konteksta. Ono što se sprovodi u Rusiji već godinama u vezi je sa takozvanim pronatalističkim merama. Znači da se jakim ekonomskim impulsom pokušava stimulisati stanovništvo da pokuša da ima više dece. Sa druge strane, imate društva koja su na drugom kraju Evrope i koja imaju drugačiji pristup, gde je imigracija važan demografski faktor“.
Nema čarobnog štapića
On smatra da je situacija kod nas dvostruko komplikovanija, jer smo ekonomski slabi za izuzetna ulaganja, koja podrazumevaju sve te mere koje bismo primenjivali. Teško je, kaže on, porediti se u tome sa Rusijom i razmišljati na taj način. Potrebna je strateška odluka da se sredstva izdvajaju na dug rok, što je, kako smatra, u našem slučaju teško izvodljivo.
„Nema čarobnog štapića. Vrlo je bitno, šta god da se donese u tom domenu, potrebno je da se sprovodi konzistentno na duži rok i da to stanovništvo prepozna kao nešto na šta može da se osloni. Tek tada ćemo govoriti o kvalitetu i uspešnosti tih mera. One na papiru nisu sporne, ali sve u praksi uvek izgleda mnogo drugačije“, upozorava Nikitović.
Na pitanje — koji je period potreban da prođe da bismo mogli da sagledamo da li smo na pravom putu sa merama koje smo doneli, pod uslovom da se one sprovode, istraživač Centra za demografiju ističe da su te kratkoročne provere neophodne, ali i da se na osnovu njih ne može izvlačiti pouzdan zaključak.
„Ako pogledate Rusiju, kao jedan tipičan primer u primeni mera te vrste, videćete da je za pet do šest godina postignut značajan napredak, u smislu porasta tih stopa na godišnjem nivou, kada se rade preseci i kada sagledavate sve generacije žena. Međutim, demografski to nije dovoljno, jer morate da ispratite čitavu jednu generaciju žena kroz njihov reproduktivni period da biste videli koliko je ta generacija zaista ostvarila napredak u odnosu na prethodnu, što u praksi nije moguće“, ukazuje sagovornik Sputnjika.
Boljka — odlaganje rađanja
„Zato te kratkoročne provere mogu da vam kažu da ste na nekom dobrom putu, ali ne mogu ništa da garantuju. Odlaganje rađanja je boljka svih zemalja u Evropi. Mere tako mogu da podstaknu žene u dobu između 30 i 35 godine da rode treće ili četvrto dete, ali vi ne znate da li će se žena od 25 godina, ako je već rodila jedno dete, za 10 godina odlučiti na drugo i treće“, objašnjava ovaj demograf.
„To su nepoznanice i to je ono u vezi sa tim kratkoročnim proverama zbog čega ne možete nikada da budete sigurni. Istraživanja koja su rađena na tu temu govore da su sve te pronatalističke politike uglavnom bile kratkog daha, pre svega jer zahtevaju izuzetan ekonomski impuls. Sa druge strane, postoje kulturološki faktori, pa stanovništvo, iako dobije podršku u ekonomskom smislu, prosto promeni prioritete i pronatalizam im nije više u prvom planu“, ukazuje Nikitović.
Servis za porodicu
Te mere ekonomske stimulacije se nisu pokazale kao sigurno sredstvo na duži rok, a u demografiji je, kako napominje, duži rok ključan.
„Ono što je u našem društvu možda najvažnije, što je prepoznato i u novoj strategiji, kao i u ranijim merama koje su donošene, ali se nisu sprovodile, nije toliko u ekonomskom domenu, na individualnom nivou. Manje je bitno da li ćete imati veću platu ili manji porez na neke potrepštine koje su neophodne u tom periodu rađanja i odrastanja dece, od ekonomske snage države, da ona može da obezbedi sve one servise koji su potrebni porodici, a pre svega ženi, nosiocu najvećeg dela tereta“, ističe sagovornik Sputnjika.
A ti servisi, od onih za čuvanje dece, pa nadalje, kod nas škripe, što se pokazalo kao izuzetno ograničavajući faktor u velikim gradskim sredinama, koje i imaju najniže stope rađanja. I to je ono što se u praksi nije sprovodilo. Veliki problem je, kaže, i nesigurnost posla.
To što žene nemaju stabilan posao ni na godinu dana, a kamoli na duži period, za epilog ima ženu koja se oseća nezaštićeno na tržištu rada. Kod dobrog dela žena to je, kako ističe, izuzetno ograničavajući faktor, zbog kog je teško i da se uopšte razmišlja o reprodukciji.
„Kod nas je izuzetno bitno da taj ekonomski momenat ne ide ka tome kolika će vam biti plata. Veća plata svakako neće doneti više dece. Mnogo je važnije da se žena na tržištu rada tretira kao muškarac. U državama koje sprovode mere populacione politike na drugi način to se pokazalo kao vrlo delotvoran faktor i te zemlje uspevaju da koliko-toliko održe zadovoljavajući nivo rađanja decenijama unazad“, napominje Nikitović.
Polovina rasta populacije — devet zemalja
A ukoliko se mere, koje su dobre na papiru, kako kaže sagovornik Sputnjika, ne pretoče u život — Srbiju ne čeka ništa dobro.
Prema najnovijem izveštaju Ujedinjenih nacija — svetsko stanovništvo će do 2050. godine narasti za čak dve milijarde, od trenutnih 7,7 milijardi na 9,7 milijardi ljudi, ali taj rast neće biti ravnomeran.
Na samo devet zemalja otpašće čak polovina ukupnog svetskog rasta stanovništva, a te zemlje su: Indija, koja bi 2027. godine trebalo da postane najmnogoljudnija zemlja, Nigerija, Pakistan, Demokratska Republika Kongo, Etiopija, Tanzanija, Indonezija, Egipat i SAD.
Najveći pad stanovništva od 20 odsto imaće Litvanija, Bugarska i Letonija, a iza njih slede Ukrajina, Bosna i Hercegovina, Hrvatska i Srbija, sa padom od 18 odsto.
