Kako sada stvari stoje, misija MMF-a, koja je tokom prethodne posete Beogradu načelno već prihvatila švajcarsku formulu za obračun penzija u Srbiji, kada ponovo dođe početkom oktobra, daće zeleno svetlo za to, kako bi do kraja godine taj švajcarski model bio ugrađen i u zakon.
Prate cene i zaradu
Ta formula za usklađivanje penzija u Srbiji nije novost, jer je primenjivana od 2003. do 2006. godine, a ukinuta je na zahtev Svetske banke, u okviru tadašnjeg aranžmana sa MMF-om.
U Evropi skoro sve zemlje imaju formule za usklađivanje penzija, a najviše njih koristi upravo švajcarsku kombinaciju rasta cena i rasta zarada. Austrija, Italija, Francuska i Španija usklađuju penzije sa rastom cena.
„To je model koji se primenjuje u velikom broju zemalja i koji je i najpovoljniji i fer za naše najstarije sugrađane, jer se vezuje za dva pokazatelja koji su na kraju i osnovne determinante visine penzija, a to su visina inflacije i visina plata u privredi“, ocenio je ministar finansija Siniša Mali.
Šta podrazumeva taj famozni „švajcarski model“ i šta će značiti za 1,7 miliona penzionera godišnje usklađivanje prema 50 odsto inflacije i 50 odsto rasta prosečne zarade u privredi.
Kako se računa?
Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Milojko Arsić objašnjava to konkretnim primerom.
„Ako bi plate rasle u toku jedne godine osam odsto, a inflacija, odnosno rast cena bio dva odsto, tada bi penzije rasle pet odsto. To znači da bi one rasle za tri odsto brže nego što rastu cene, ali bi rasle nešto sporije od rasta zarada“, ilustruje on za Sputnjik.
U slučaju povećanja penzija od tih pet odsto, kakva je trenutna situacija, prema parametrima po švajcarskom modelu država bi morala da izdvoji oko 27 ili 28 milijardi dinara iz budžeta.
Zeleno svetlo za uvođenje tog modela dali su i u Udruženju penzionera, jer smatraju da će on, što je najbitnije, doneti predvidljivost na tom polju. A sagovornik Sputnjika uz to dodaje:
„Takav model indeksacije penzija je povoljniji od onog koji sada postoji u Srbiji i istovremeno je fiskalno održiv. Dakle, moguća je njegova dugotrajna primena. Neka eventualna suspenzija bi mogla da se zamisli samo u slučaju neke velike nove svetske ekonomske krize.“
Na pitanje zašto je švajcarski model pogodniji u odnosu na neke druge gde se usklađivanja uz inflaciju vezuju i za BDP, a ne prosečnu zaradu, Arsić objašnjava da su cifre o obračunu plata u odnosu na BDP raspoložive u kraćem vremenskom intervalu i manje podložne reviziji.
Zaposleni finansiraju penzionere
U Srbiji se plate za neki mesec objavljuju 55 dana posle isteka tog meseca, a konačan obračun BDP-a za neku godinu je raspoloživ tek pola godine po isteku te godine. Uz to često se primenjuju revizije BDP-a, jer se on prvo proceni, pa se posle koriguje i to stvara dodatnu neizvesnost, objašnjava profesor Ekonomskog fakulteta.
„Dodatni ekonomski argument da se primenjuju plate umesto BDP-a je taj što se penzije u sistemu koji postoji u većini evropskih zemalja finansiraju iz tekućih doprinosa onih koji su zaposleni. Dakle, doprinosi zavise od rasta plata, pa se naš sistem zasniva na međugeneracijskoj zavisnosti gde oni koji trenutno rade finansiraju one koji se nalaze u penziji“, napominje Arsić.
Treba, međutim, istaći da švajcarski način obračuna penzija ne treba izjednačavati sa švajcarskim penzijskim sistemom koji počiva na tri stuba — obavezni državni penzijski fond, obavezni privatni fond i dobrovoljni privatni fond koji zajednički daju ukupnu penziju.
Zahvaljujući tome, na primer, prosečna pedesetogodišnjakinja u Švajcarskoj odvaja samo 11 odsto mesečnih prihoda, mnogo manje nego u Londonu, Njujorku ili Tokiju, kako bi osnovni životni standard zadržala i u penziji. Uz to u Švajcarskoj je još 1999. godine utvrđeno da se deo prihoda od poreza na dodatu vrednost odvaja za finansiranje penzijskog sistema kako bi se sprečile eventualne krizne situacije.
Privatni fondovi
Zato Arsić napominje da bi se samo po formuli obračuna penzije naš sistem mogao nazvati švajcarskim modelom.
„On se u mnogim drugim elementima razlikuje od tog modela i mi ćemo sigurno u budućnosti morati da se više oslanjamo na privatne penzione fondove. Zakon o tim fondovima već postoji u Srbiji, sada je otprilike oko 200.000 ljudi uključeno u privatne penzione fondove. To su, uglavnom, zaposleni u pojedinim većim stranim firmama i neki zaposleni u javnim preduzećima. Obuhvat je relativno mali, 10 odsto od onih koji imaju radnu knjižicu, koji su formalno zaposleni, uključeni su u privatne fondove“, naglašava stručnjak za javne finansije, fiskalnu politiku i makroekonomiju.
On napominje da će kako bi sebi obezbedili nešto veće dohotke u starosti ljudi morati da imaju još neki drugi izvor prihoda, a ne samo državnu penziju koja neće biti velika. I po tome nismo izuzetak.
„Državna penzija u većini evropskih zemalja iznosi negde između 45 i 50 odsto zarade koju je neko ostvarivao. Upola je manja penzija, nego što je bila zarada. U Nemačkoj ljudi u proseku zarađuju između 2.300 i 2.400 evra i sa 1.200 evra ni u Nemačkoj ne može baš dobro da se živi. Zato ljudi koriste i druge izvore sredstava za starost i jedan od tih su i privatne penzije“, objašnjava Arsić.
On podseća da se državni penzioni fond u Srbiji osim iz doprinosa, sa oko 30 odsto i dalje finansira sredstvima iz budžeta, dakle od PDV-a, poreza na zarade i drugih izvora koji nisu vezani za doprinose za penzijsko osiguranje. Na pitanje da li će to morati da se menja, on kaže da bi taj sistem trebalo da s vremenom smanjuje zavisnost fonda od budžetskih transfera, koja je ranije išla i do 45 odsto.
Mladost da misli o starosti
Što se tiče privatnih penzija, mislim da je, osim poreskih podsticaja koji postoje u Srbiji, potrebno ljude edukovati od najranijih godina da su privatne penzije nešto što će im obezbediti dodatna sredstva za starost. Oni koji su u privatnim penzijskim fondovima će i dalje biti i u državnom i to će im biti neka dodatna sredstva, objašnjava Arsić.
Na pitanje da li je nedostatak novca ili nepoverljivost prema privatnom sektoru posle brojnih propalih privatizacija razlog što se ljudi kod nas malo opredeljuju za privatne fondove, profesor Ekonomskog fakulteta kaže da je i jedno i drugo po sredi.
Oni koji imaju zaradu između 300 i 400 evra teško da od toga mogu da izdvajaju za privatno penzijsko osiguranje, ali ima dosta onih koji imaju velike zarade, a ne uključuju se u te fondove. I za one koji u njih uplaćuju inicijativa je najčešće došla od samih preduzeća koja učestvuju u finansiranju tih doprinosa, jer tako imaju povoljan poreski tretman, ističe on.
Arsić zato smatra da je neophodno da se razvija poverenje u privatne penzijske fondove, ali i da se savlada inertnost ljudi koji u mladosti ne razmišljaju o starosti. A kad počnu da razmišljaju, to bude pred penziju kada je već kasno da se uštede potrebna sredstva, naglašava Arsić.
