U planinskim tajgama provodila je najmanje po tri nedelje, a najviše tri meseca „u cugu“. Susretala se i sa medvedima i drugim zverima i tvrdi da divlje životinje neće napasti čoveka, ako on pravilno reaguje. Kako objašnjava, najčešće neprimereno ponašanje ljudi izaziva agresiju divljih životinja; najvažnije je prilikom susreta sa zverima ne paničiti, ne pokazivati strah, ostati hladnokrvan i pravilno proceniti situaciju.
Kad naiđe zver...
„Najčešće zver neće napasti, može pokušati da vas zaplaši, ili će vas prosto posmatrati. U najvećem broju slučajeva, čovek čak neće ni primetiti prisustvo predatora. Zapravo, predator će pre čoveka primetiti, jer ima znatno oštrije čulo mirisa i sluha nego čovek. Zato se po divljini treba kretati pažljivo, ne praviti buku, gledati na šta se gazi… Sa mirisima takođe treba biti obazriv. Ja sam, naprimer, trljala svoju odeću travama i mirisnim biljkama koje tamo rastu: ruzmarinom, ribizlom, kedrovim iglicama. Najbolja je jela. Po mirisu vas mogu osetiti izdaleka predatori, ali i druge životinje. Treba biti obazriv, pritajiti se visoko na drvetu, ili ponekad i leći na zemlju“, priča Jakunjina.
Život u tajgi podrazumeva ustajanje čim sunce izađe, kako bi se maksimalno iskoristila svetlost dana. Dnevno se pređe i po nekoliko desetina kilometara i hoda se po osam do deset časova. Higijena se leti održava kupanjem u rekama, ili jezerima, a zimi u snegu. Jede se ono što se ponese ili nađe u prirodi, a za to je važno biti dobar poznavalac biljaka, jer su neke od njih i otrovne i mogu biti čak i kobne. Od sveže ubranih trava se kuvaju i čajevi.
„Ako pada kiša ili sneg, bolje je spavati u šatoru nego bez njega. Zimi, umesto običnih turističkih, nosimo velike šatore u koje se može postaviti rasklopiva peć, što je neophodno kada su veliki minusi. Da bi se mokre stvari osušile i da bi se svi učesnici putovanja naspavali, praksa je da tokom noći svako dežura jedan čas ili čas i po, i za to vreme da loži peć, tako da ona gori celu noć i tada nema opasnosti od smrzavanja“, objašnjava Jakunjina.
Recept za divljinu
Prilikom putovanja u tajgu, Irina sa sobom uvek nosi kremen, šibice, šator, vreću za spavanje, fenjer, osnovno posuđe i hranu koja je potrebna za određen period, a zimi i toplu odeću.
„Ja ne jedem meso, i zbog toga se moji obroci sastoje od orašastih plodova, suvog voća, sira. Doručkujem kašu sa voćem, a imam i recept po kome uoči puta napravim u blenderu obroke: pomešam bilo koje suvo ili koštunjavo voće sa medom ili sa malom količinom kuvanog mleka i kakaa. Od toga pravim male kuglice, kao bombone. To je veoma ukusno, a veoma je i kalorično i hranljivo. U planinama su veoma korisne suve kajsije, jer su pune kalijuma, koji je potreban za rad kardiovaskularnog sistema“, dodaje ona.
Kada je sa dvojicom poznanika išla na tri meseca u Hakasijsku tajgu, na motornim sankama su dovezli hranu dovoljnu za taj period. Obezbedili su se sa 25 kilograma jabuka, što im je bilo dovoljno za samo mesec dana, a takođe su poneli i dosta žitarica, konzervisanog mesa, a jeli su i ribu „harius“ iz porodice lososa, koju su tamo nabavljali.
„Nismo gladovali. Generalno, pripremali smo supe, žitarice, običnu domaću hranu. Momci vole hleb, a kada nam je ponestalo hleba, morala sam da naučim da pravim lepinje. I, u principu, svima se to dopalo, bili smo srećni, a svideo nam se i taj osećaj domaće atmosfere i kuvanja“, kaže Jakunjina.
Reka kao orIjentir
Prilikom boravka u divljini najvažnije je znati orijentisati se u prirodi. Mapa putovanja se dobro izučava uoči puta. Sa sobom se nose papirne geografske karte i elektronska navigacija. Ako se ide u grupi, obično je jedan lider, koji unapred proučava rute i sve detalje.
„Nekada se prosto orijentišeš po okolini, po terenu, po nekakvim planinama i planinskim vrhovima, toku reke, levoj ili desnoj obali, ili drugim vidljivim znakovima. Na primer, kada smo nas troje bili u tajgi, ja nisam mogla da se daleko udaljavam sama, jer to vremenski uslovi nisu dozvoljavali. Klima je tamo surova, veoma su jaki vetrovi, često pada ili sneg ili kiša. Zbog toga sam se posle pešačenja uvek vraćala u našu bazu, a nisam, kao obično, noćila na drugom mestu. Posle pešačenja sam se mogla vratiti drugim putem, ali je bilo prilično lako da se orijentišem, jer sam se nalazila na jednoj obali reke. Mogla sam prosto da hodam stazama koje su napravile divlje životinje. Tamo ima mnogo jelena i oni prave mnogo staza. To je zapravo cela mreža utabanih staza, koju su napravile divlje svinje ili jeleni“, priča Jakunjina.
Na putovanja je često išla i autostopom i tu je sretala, kako kaže, mnogo zanimljivih ljudi i čula mnogo zanimljivih priča.
Tajga je naučila smirenosti, ljubavi i lepoti. Tu, kako ističe, upoznaješ sebe na pravi način.
Povratak u gradsku sredinu posle nekoliko nedelja ili meseci provedenih u divljinama tajge — nije uvek lak.
Povratak u grad
„Kada ideš kroz tajgu, ti uvek pratiš šta se dešava okolo. Tako je i u gradu. Ali, recimo, najviše vremena mi treba da se priviknem ponovo na zvuk motora i saobraćaja uopšte. Kada šetam gradom, toliko mi smeta ta buka, da čak i ne čujem šta moj sagovornik govori, iako idemo jedno pored drugog. Kada dugo živiš u tajgi, sva čula postaju nekako osetljivija i posle toga sve čuješ glasnije. Pored toga, mi smo navikli na čist vazduh i čistu vodu, a u gradu kao da ti nedostaje čistog vazduha. Po povratku, uvek je lakše adaptirati se kada je lepo vreme. U principu, kada sam kod kuće i kada se poželim prirode, ne napuštajući gradske granice, mogu da odem do prirodnog rezervata Krasnojarski stolbi i tamo dišem, šetam i krećem se“, ističe Jakunjina.
Leta voli da provodi u svom Sibiru. Tu je, kaže, mnogo prirodnih lepota: prelepih planina, živopisnih pećina, velikih i bistrih reka i jezera.
„Ali, kada se naše leto završi i kada prođe zlatna jesen i počnu kiše kiše i nastupi zahlađenje, onda se trudim da svoje leto produžim makar za još jedan mesec. Ove jeseni planiram da idem biciklom u Abhaziju i da se provozam obalom Crnog mora po Krasnodarskom kraju. To jest, uvek imam kartu do Krasnodara u jednom pravcu“, kaže Jakunjina.
Ipak, ističe na kraju — Sibir je njen omiljeni region u Rusiji.
„Ja sam ’Sibirmen‘, ako se tako može reći. A ’Sibirmanija‘ se ne leči“, zaključila je Irina.
Prvi deo priče o Irini Jakunjinoj čitajte OVDE.
