00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
ORBITA KULTURE
10:00
120 min
SPUTNJIK INTERVJU
17:00
30 min
SPUTNJIK INTERVJU
21:00
30 min
SPUTNJIK INTERVJU
07:00
30 min
ORBITA KULTURE
16:00
120 min
SPUTNJIK INTERVJU
20:30
30 min
SPUTNJIK INTERVJU
21:00
30 min
MOJ POGLED NA RUSIJU
21:30
30 min
JučeDanas
Na programu
Reemiteri
Studio B99,1 MHz, 100,8 MHz i 105,4 MHz
Radio Novosti104,7 MHz FM
Ostali reemiteri

Ključni istorijski korak u odnosima Kine i Vatikana

© AFP 2023 / NICOLAS ASFOURIKina katolicizam
Kina katolicizam - Sputnik Srbija
Pratite nas
Vest o imenovanju prvog, a odmah potom i drugog biskupa sa papinom saglasnošću u Kini ima veliki praktični i simbolički značaj. Sve što se povodom toga događa ne može se izdvojiti iz konteksta burnih političkih previranja u Hong Kongu i opšteg nadgornjavanja između Kine i Zapada, a prvenstveno SAD.

Od kada su prošle godine u septembru potpisali sporazum, kinesko–vatikanski odnosi dobili su novu dimenziju, koja je ovih dana dobila i konkretne obrise — prvi biskup sa odobrenjem pape i kineske države zaređen je i počeo je svoj rad.

Dve katoličke crkve

Propis prema kom rad svih verskih organizacija u Kini moraju da odobre državni organi bio je kamen spoticanja između Vatikana i Pekinga još od 1949. godine, kada je u najmnogoljudnijoj zemlji sveta uspostavljena komunistička vlast. Od tada u Kini postoje dve crkve — Katolička patriotska asocijacija, koja radi pod pokroviteljstvom države, i do skora ilegalna „podzemna“ crkva, verna Vatikanu.

„Iako zamrznuti već sedam decenija, odnosi između Vatikana i Kine nikada nisu bili formalno prekinuti“, napominje nekadašnji srpski ambasador u Vatikanu Darko Tanasković. Još 1954. godine, papa Pije XII ukazao je u „Ad Sinarum Gentem“ (Kineskom narodu) na nedopustivost stvaranja nove crkvene organizacije, odvojene od Vatikana, ali je tri godine kasnije formirana „Patriotska crkva“.

„Od tog trenutka na teritoriji Kine paralelno deluju dve katoličke crkve, „patriotska“ i „podzemna“, odana Vatikanu, čije je sveštenstvo stalno bilo pod prismotrom i pritiskom vlasti. U skladu sa svojim zakonodavstvom, vlasti u Pekingu nisu odobravale da Vatikan, odnosno papa, kao inostrani činilac, imenuje biskupe u Kini, dok je za Vatikan bilo neprihvatljivo da ih postavlja sekularna kineska država. Druga tačka sporenja između Kine i Vatikana jeste činjenica da Vatikan spada među sve manji broj država u svetu koje zvanično priznaju Tajvan i sa njim održavaju diplomatske odnose“, kaže Tanasković.

Diskretno odmrzavanje

Prvo iskazivanje spremnosti za normalizaciju odnosa sa Pekingom, Vatikan, koji, prema Tanaskovićevim rečima, teži uspostavljanju odnosa sa svim državama, pokazao je 1971. godine, kada je NR Kina postala članica UN i od Tajvana (koji je do tada smatran legitimnim predstavnikom kineskog naroda) preuzeo mesto stalne članice Saveta bezbednosti UN.

© AFP 2023 / WANG ZHAOSveštenici i ministranti katoličke crkve u Pekingu pripremaju se za litiju na Badnje veče 2016.
Ključni istorijski korak u odnosima Kine i Vatikana - Sputnik Srbija
Sveštenici i ministranti katoličke crkve u Pekingu pripremaju se za litiju na Badnje veče 2016.

Interes za normalizaciju odnosa pokazao je i Peking, posebno u kontekstu svog sistematskog zalaganja za sužavanje prostora Tajvanu u međunarodnoj zajednici.

„Od pontifikata pape Pavla VI, a naročito Jovana Pavla II i Benedikta XVI, učestali su nagoveštaji da se između Vatikana i Kine uspostavlja diskretna komunikacija, sa ciljem postepenog odmrzavanja, a u perspektivi i potpune normalizacije odnosa. Napredovalo se sporo i teško, uz mnogo nepoverenja između ideološki udaljenih partnera, ali uz jasno obostrano uverenje da putem dijaloga treba istrajno nastavljati“, kaže Tanasković.

Na teološkom planu, dodaje, značajno je bilo i stupanje Vatikana na put „nove evangelizacije“ u vreme pape Jovana Pavla II, čime je reafirmisan metod inkulturacije, odnosno „indigenizacije“, vraćanje pozitivnim iskustvima uklapanja u lokalne kulturne obrasce, kakvo su u XVI i XVII veku upražnjavali uspešni jezuitski misionari u Kini, na primer čuveni Mateo Riči, koji je kasnije osuđen i napušten. Inače, suštinskih doktrinarnih razlika između katolicizma u Kini i u Rimu, prema Tanaskovićevim rečima, nema.

Značajan korak

Od početka pontifikata pape Franje, kome je unapređivanje međureligijskog dijaloga jedan od prioriteta, a pod diplomatskom palicom državnog sekretara Vatikana Pjetra Parolina, pregovori između Vatikana i Kine su intenzivirani, a njihov konkretan rezultat je „Privremeni (provizorni) sporazum o postavljanju biskupa“, kojim su, kaže naš sagovornik, otvorena vrata za prevazilaženje ključnog problema koji odavno opterećuje bilateralne odnose.

Predviđeno je da tokom dve godine primene budu sagledane dobre i, eventualno, slabije strane sporazuma, kako bi se on mogao poboljšati i unaprediti.

„Vest o imenovanju prvog, a odmah potom i drugog biskupa sa papinom saglasnošću u Kini ima, stoga, veliki praktični i simbolički značaj. Izbor je pao na uglednog bogoslova Antonija Jao Šuna, školovanog u Pekingu, ali i na Zapadu, dok je kao mesto u kome će on biti pastir na čelu Katoličke crkve odabran grad Đining, u Unutrašnjoj Mongoliji, u kome živi srazmerno velika katolička zajednica (oko 70.000 ljudi), a koji je već dve godine bez biskupa, pošto je prethodni preminuo 2017. godine. Ovim načinom je istovremeno očuvana ključna uloga kineske države u postupku imenovanja biskupa, ali je pribavljanjem papinog blagoslova obezbeđeno da kineski biskupi budu u duhovnom jedinstvu sa Rimom. Iako pojedinosti sporazuma, bar meni, nisu poznate, veruje se da je sličan onome koji Vatikan ima sa Vijetnamom i koji uspešno funkcioniše“, objašnjava Tanasković. 

Ima i nezadovoljnih

Sporazum o postavljanju biskupa nije naišao na odobravanje određenih krugova u Katoličkoj crkvi. Njime su, pre svega, nezadovoljni kineski katolički vernici i sveštenstvo na Tajvanu i u Hong Kongu, svi oni koji se opiru većem otvaranju ka Istoku, kao i delovi klera kojima je antikomunizam i danas bitniji od međureligijskog dijaloga.

© AFP 2023 / ANTHONY WALLACEKardinal Džozef Zen nazvao je sporazum između Vatikana i Pekinga samoubistvom i sramnom predajom.
Ključni istorijski korak u odnosima Kine i Vatikana - Sputnik Srbija
Kardinal Džozef Zen nazvao je sporazum između Vatikana i Pekinga samoubistvom i sramnom predajom.

„Za njih su dosledno univerzalističke odluke pape Franje trn u oku, i to ne samo u vezi sa približavanjem Kini. Tako je Džozef Zen, ugledni hongkonški kardinal, Sporazum, još dok je bio u pripremi, ocenio kao ’samoubistvo‘ i ’sramnu predaju‘, ocenivši da će njime biti utrt put za shizmu, jer će ubuduće biskupe u Kini praktično postavljati zvanični Peking. Sve što se povodom ovog istorijskog sporazuma događa i odjekuje ne može se, naravno, potpuno izdvojiti iz konteksta burnih političkih previranja u Hong Kongu i opšteg nadgornjavanja između Kine i Zapada, a prvenstveno SAD“, smatra Tanasković. 

Verski preporod

„Kina poslednjih decenija doživljava verski preporod i smatra se da će do 2030. godine postati zemlja sa najbrojnijom hrišćanskom populacijom na svetu“, piše politikološkinja Elenor Albert sa „Kolambijan“ koledža Univerziteta u Džordžtaunu. Samo katolika, prema Tanaskovićevim rečima, ima između 12 i 16 miliona. Broj kineskih protestanata je, kaže Albertova, od 1979. godine rastao po stopi od 10 odsto godišnje.

Da hrišćanska populacija u Kini raste rečito govori i podatak da je 2016. godine kineska nevladina organizacija „Amiti“, u saradnji sa „Ujedinjenim biblijskim društvima“ odštampala jubilarni primerak Biblije, koji je zaokružio neverovatnu količinu od 150 miliona kopija.

Stručnjaci za društvene nauke i u Kini i izvan nje porast broja hrišćanskih vernika u toj zemlji tumače sve raširenijim duhovnim vakuumom, koji je nastao usled ubrzanog ekonomskog razvoja i sve manje privlačnosti komunističke ideologije, zbog čega hrišćanske crkve, zvanične i nezvanične (kineska država poznaje samo katoličku i protestantsku hrišćansku zajednicu) ispunjavaju taj prostor.

Prema rečima francuskog jezuite i sinologa Benoe Vermandera, Kineze ka hrišćanstvu privlače rituali, izgubljeni tokom Kulturne revolucije, zbog koje je taoistička i budistička tradicija u Kini umanjena. Takođe i osećaj zajedništva, sveobuhvatni moralni sistem, organizovana struktura i solidarnost kao deo međunarodnog pokreta.

Sve vesti
0
Da biste učestvovali u diskusiji
izvršite autorizaciju ili registraciju
loader
Ćaskanje
Zagolovok otkrыvaemogo materiala